Čak im pomalo i zavidimo, ali se to osećanje lako pretvori u sažaljenje onog trenutka kada priroda pokaže koliko ume da bude surova i kada, makar i na fotografiji, vidimo bilo koju divlju životinju gladnu ili izmučenu vremenskim uslovima, a posebno ako se radi o konju. Razumljivo je da čovek tada ima potrebu da preuzme kontrolu, interveniše i menja prirodni tok, ali pre svake intervencije treba da sagleda realnu sliku i da se zapita koji je konj srećniji: onaj koji živi u skladu sa prirodom i svojim instinktima, ili onaj koji dane tavori usamljen u mraku svoje štale. To, naravno, ne znači da konji treba da budu prepušteni sami sebi u kriznim situacijama, ali pomoć treba da bude umerena kako se podmladak ne bi odvajao od majki i kako bi ova autohtona vrsta opstala.

U najstarijoj pustinji na planeti, gde nema zaklona od sunca koje nemilosrdno prži, gde dnevne temperature dostižu i 45°C, gde je rastinje oskudno, a sušni i polusušni uslovi vladaju gotovo 80 miliona godina, krdo divljih konja je našlo svoj dom. Procenjuje se da ono broji između 90 i 150 grla koja se kreću u manjim grupama i jedna je od najvažnijih populacija izolovanih konja na svetu i jedino krdo divljih konja na afričkom kontinentu.

Ni do današnjih dana nije razjašnjeno kako su konji nastanili istočni obod pustinje Namib, a njihovo poreklo obavijeno je velom tajne. Zbog svojih fizičkih karakteristika je sigurno da oni nisu pravi divlji konji, već isto kao i lutajuća krda mustanga u Severnoj Americi i brambija u Australiji vuku korene od domaćih konja.

U početku se smatralo da su deo ergele nemačkog aristokrate barona Hansa Hajnriha fon Volfa koji je živeo u zamku udaljenom 250 kilometara od Garuba (male železničke stanice između Ausa i Liderica) gde su divlji konji primećeni i gde borave i danas. Ipak, nekoliko odbeglih konja ne bi moglo da bude osnov za formiranje krda sa tako raznovrsnim karakteristikama, a veličina sadašnjeg krda ukazuje na veliku početnu grupu. Kako u knjigama pronađenim u zamku koje su vođene sve do 1930. nije zabeležen nikakav nestanak konja, a divlji konji su primećeni već 1920. godine, ova teorija je odbačena.

Osim toga, bilo bi krajnje neobično da pređu tako veliku razdaljinu, jer je u prirodi konja da se drže poznatog područja, pa se pretpostavlja da su ovi divlji lepotani najverovatnije potomci konja nemačkih vojnika i oficira zarobljenih i smeštenih u logor kod Ausa tokom Prvog svetskog rata, ili južnoafričkih snaga koje su svoje uporište imale kod Garuba, dvadesetak kilometara dalje. Nije isključeno da su konji napušteni u vihoru rata pripadali obema zaraćenim stranama.

Napušteni ili odbegli, konji su se okupili u području oko Ausa i Garuba gde su postojali rezervoari sa vodom namenjenim za snabdevanje parnih lokomotiva. Vremenom su se prilagodili toplim uslovima i naučili da preživljavaju bez ljudske intervencije.

Tokom sušnih meseci kada je vegetacija oskudna, konji prelaze relativno velike razdaljine u potrazi za pustinjskom travom, prilično su spori i retko se igraju jer štede energiju, a posete pojilištu odgađaju što je duže moguće. U ovom periodu svoju ishranu dopunjuju sopstvenim izmetom koji je dragocen izvor proteina i masti, a ovo ponašanje nije neuobičajeno ni kod domaćih konja kada postoji neki neki deficit u ishrani. Namib konji su navikli da tolerišu određenu količinu dehidracije, pa tako tokom vrelih letnjih meseci (od novembra do marta) na pojilište dolaze u intervalima od 30 sati, a tokom svežijih zimskih meseci (od maja do septembra) bez vode mogu da izdrže čak 72 sata. Nakon obilnih kiša potraga za hranom postaje manje stresna, konji se hrane isključivo noću i ne udaljavaju se mnogo od pojilišta. Tada se i njihov broj znatno poveća.

Postoji još jedan faktor koji je možda bio i presudan za opstanak ovih pustinjskih konja. Kada je 1908. sasvim slučajno otkriveno nalazište dijamanata u blizini luke Lideric, nemačka kolonijalna uprava je stvorila zabranjenu zonu od 350 kvadratnih kilometara kojoj je pripadao i Garub. U narednih 100 godina konji su mogli da žive nesmetano bez interakcije sa ljudima, potpuno izolovani i zaštićeni. Generaciju po generaciju, kroz godišnja doba suše i izobilja, prirodnom selekcijom postali su posebna rasa, prilagođena pustinjskim uslovima.

Mnogo konja je dehidriralo i uginulo kada je rudarska kompanija zamenila parne mašine dizel motorima. Na inicijativu zaposlenih rudarska korporacija je postavila nove rezervoare sa vodom, specijalno namenjene konjima, a 1986. ceo taj predeo je postao deo Namib Naukluft nacionalnog parka, što je spasilo stanište i budućnost ovih predivnih životinja.