Raste samo u suvim pustinjama Angole i Namibije do 100km udaljenosti od Atlanskog okeana. Ime je dobila po austrijskom lekaru u botaničaru Fridrihu Velviču (Friedrich Welwitsch) koji ju je otkrio 1859. godine. Iako ne izgleda tako, velvičija je zapravo drvo i može da doživi duboku starost.

Biljka se sastoji od vretenastog korena, stabla i samo dva lista koji rastu kao nokti, uvijaju se, a kako biljka stari, na vrhovima se habaju, odumiru, cepaju i prepliću, čime se stiče utisak da postoji više listova. Hiljadugodišnji primerci proizvedu 150m lisnog tkiva, iako se kod žive biljke retko sreću listovi duži od 6m. Prosečna dužina lista iznosi od 2 do 4m, a godišnje porastu od 8 do 15cm. Kožasti i debeli listovi čuvaju temperaturu tla od pregrevanja, kao i njegovu vlažnost.

Velvičija pripada dvodomim biljkama pa su za formiranje semena neophodne dve biljke, muška i ženska. Cvetovi su u obliku šišarke i nalaze se na kratkoj stabljici koja izrasta iz pazuha listova. Ženski cvetovi nakon sazrevanja pucaju i oslobađaju veliku količinu semena koje se lako raznosi vetrom.

Raste veoma sporo i može da dostigne maksimalnu visinu od 1,5m a kod vrlo starih primeraka prečnik može da da iznosi čak 4m. Ova praistorijska biljka se potpuno prilagodila surovim pustinjskim uslovima i uopšte ne zavisi od padavina. Dovoljnu količinu vlage joj obezbeđuju magle koje dolaze sa okeana.

Velvičija predstavlja važan izvor hrane u vreme ekstremnih suša za antilope, zebre i crne nosoroge, a zmijama i gušterima pruža zaklon od vrućine. Iako nije ni ugrožena ni retka ova robusna biljka je zaštićena zakonom i u Namibiji i u Angoli, a uspešno se gaji u mnogim botaničkim baštama širom sveta. Ukoliko uspete da nabavite seme velvičije i obezbedite joj šljunkovito-peščani supstrat, dosta sunca i vrlo malo vlage, budite sigurni da ćete imati biljku koja će živeti mnogo duže od vas.