premijerama, promocijama i proslavama, iako nemaju nikakve veze sa kulturnom aktivnošću koja se promoviše.

Pošto takav trend nije primetan samo na našim, balkanskim prostorima (iako smo skloni da verujemo da smo centar socijalne patologije), pojava slavnih ličnosti nedefinisanog zanimanja iritira i ostatak planete.

Shvatajući suštinu problema koja je isključivo u nama i u našoj fasciniranosti kamerama, blicevima i slavom kao takvom, Brett Cohen je izveo sociološki eksperiment na ulicama oko Times Squarea, dokazujući tezu da sa malo glume i pogodnom scenografijom svako može izazvati efekat zvezde, i da šljaštećem pakovanju danas ne treba sadržaj.

Na snimku koji je za samo nekoliko sati postao viralan, videćete kako je Brett organzovao svoj performans. Angažovao je dva telohranitelja, dva asistenta i nekoliko fotografa koji su se ponašali kao paparaci kad su ga ugledali. Brett je izašao iz NBC-ovog studija u 49-toj ulici, i onog časa kada su foto- aparati lažnih paparaca zaškljocali, svetina je počela da se okuplja neverovatnom brzinom. Ubrzo se Brett jedva kretao ulicama, jer su ga brojni „obožavaoci” zaustavljali da se slikaju sa njim. Ponašajući se u maniru prave zvezde, Brett je uživao u ludilu koje je izazvao, a novinari koji su pratili performans su Brettove instant fanove intervjuisali postavljajući pitanja o njegovoj karijeri. Tako smo saznali da je student Brett imao izuzetnu rolu u novom filmu o Spajdermenu, kao i da se mnogima dopao njegov najnoviji singl. Čak i oni koji su priznali da ne znaju ko je Brett, tražili su da se slikaju sa njim, uvereni da će njihovi prijatelji na društvenim mrežama sa kojima nameravaju da podele fotografije sigurno znati. Brett se slikao sa skoro 300 ljudi, a broj onih koji su iz daleka slikali „zvezdu” svojim mobilnim telefonima meri se hiljadama.

Ovaj eksperiment Bretta Cohena dokazao je da je sistem vrednosti u savremenom društvu duboko poremećen. Kreiranje socijalnog algoritma koji bi dozvolio vidljivost osobe isključivo prema njenoj aktivnosti na profesionalnom polju, a ne po sistemu samopromocije je jedino moguće rešenje. Projekti poput ovog mogu pomoći, jer slikovito prikazuju svu bizarnost opšteg straha od pripadanja mediokritetnoj populaciji. Strašna je činjenica da bi veliki procenat ljudi odabrao da bude zlotvor, narkoman, striptizeta ili kriminalac, samo da se izdvoji iz proseka.