Na hiljade dece, od kojih mnogi imaju samo osam godina, privučeni dnevnicama koje uprave rudnika nude napuštaju školu i počinju da rade ekstremno opasne i teške fizičke poslove. Država zvanično ima zakone i standarde koji zabranjuju eksploataciju dece, ali se oni ne poštuju, a mlada radna snaga se beskrupulozno iskorištava. Iako je Indija ratifikovala Konvenciju UN o pravima deteta, klauzula u kojoj se definiše kada će ona početi da se primenjuje u praksi je izostala. Mnoga deca koja ovde rade čak i nisu iz Indije. Neka od njih su, privučeni zaradama koje su za taj deo sveta prilično visoke (oko 1$/sat), došla iz Nepala, ili ilegalno iz susednog Bangladeša.

Mladi rudari se spuštaju klimavim merdevinama napravljenim od grana u improvizovane rudnike, uvlačeći se bočno u rovove zvane „pacovke rupe” u kojima je nemoguće kretati se na kolenima, a kamoli uspravno. Deca se ležeći na boku odupiru uz pomoć čekića i krampa, a nekad i golim rukama, i tako kreću duž uskih katakombi. Mašine su ovde skuplje od dečijih života.

Mnogi od njih na sebi imaju samo šorceve i japanke, lica su im crna od uglja. Nijedno nema kacigu. Za dva sata kopanja napune posude slične lavorima i vuku ih puzeći kroz rovove do službenika koji beleži koliko su doneli.

„Veliki komad kamena je pao na mog prijatelja prošle godine, i on je umro” - rekao je reporterima šesnaestogodišnji Sharan Rai. „Vlasnici nisu platili nikakvu odštetu njegovoj porodici. Ja pokušavam da proverim jesu li zidovi jaki pre nego što uđem unutra.”

Dok se iz susednog rova čuju eksplozije koje krče novi tunel, deca se zmijskim pokretima migolje kroz aktivne kopove, smejući se pokušajima reportera da na isti način uđu u skučene tunele. Potpuno su nesvesni smrtne opasnosti kojoj su konstantno izloženi. Klaustrofobija, nedostatak vazduha, hronična iscrpljenost i teški zidovi loše napravljenih tunela koji se često obrušavaju, njihova su svakodnevnica.