Herman Hese, priča o usamljenosti i (ne)pomirljivom rascepu čovekove prirode

02 Jul 2017
Autor Tea
6401 pregleda

Životni put jednog od najpopularnijih nemačkih književnika bio je popločan nerazumevanjem okoline. Kao dečak divalj ali svoj, nije odustao od svog sna ni posle najstrašnijih kažnjavanja roditelja i profesora. Kao zreo pisac borio se sa podsmehom i progonom čelnika sopstvene države koja se sada njime ponosi. Danas ga poznajemo ne samo kao Nobelovca, već i neprolaznog svetskog pisca u čijem traganju za smislom, razmišljanju o usamljenosti i ljubavi i filozofskom „putu koji čoveka vodi njemu samome”, uživaju sve generacije.

Herman Hese, priča o usamljenosti i (ne)pomirljivom rascepu čovekove prirode

Neverovatno je da dečak koji je kroz celo odrastanje bio kažnjavan i neshvaćen, u svojim delima prosto miluje rečima ističući važnost traganja za smislom života i spoznaji ljubavi, kao i da neko ko je u ranoj mladosti pokušao da izvrši samoubistvo u svakoj svojoj misli otkriva nepresušnu lepotu koju život sam po sebi nosi.

Srećni smo samo onda kada od sutrašnjeg dana ništa ne tražimo, a od današnjega sa zahvalnošću primamo ono što nam nosi.

Odrasli lako zaborave da su i sami bili deca i da je taj svet mašte u kome se zamišljaju bića koja pomažu svakom detetu da izbaci sve ono što ga muči, dragocen. Herman Hese je imao svog „divljeg kobolda”, koji ga je podstrekivao na penjanje na krevet i skakanje u fontanu, a koga niko osim njega nije video, pa je zbog njega dobijao batine i grdnju.

Po njegovom rođenju, 2. jula 1877. u gradiću Kavlu u Nemačkoj, otac Johanes i majka Mari Hese su za svog sina predvideli da će postati sveštenik koji će ih zameniti u njihovom misionarskom poslu u Indiji i uprkos svim buntovnim pokazateljima svoga sina od toga nisu odustajali. Dok je u dedinom domu u kome je bilo smešteno izdavačko preduzeće istraživao štampariju, u školi je često bio šibovan, a u domu roditelja zatvaran na mračan tavan gde je u tajnosti pomerivši crep na krovu čitao knjige i sam sebi obećao: ili ću postati pisac, ili ništa!

Niko nije shvatao da se u manastirskim školama koje je pohađao ozbiljno isticao u pisanju, ali su svi uviđali da ostale predmete doživljava kao mučenje. Nakon što je u više navrata bežao, „za svaki slučaj” su ga, pod dijagnozom „moralno ludilo”, smestili u duševnu bolnicu u kojoj je pokušao da izvrši samoubistvo.

Dela koja je kasnije pisao uglavnom predstavljaju samoanalitičke poetske ispovesti, potragu za vlastitim identitetom i procesom samoostvarivanja.

Imamo u duši sve ono što je ikada živelo u ljudskim dušama. Svi Bogovi i đavoli koji su ikada postojali nalaze se u nama kao mogućnosti, kao želje, kao izlazi.
Bog nam ne šalje očaj da bi nas ubio, već da bi nov život u nama probudio.

Naredne godine proveo je mudro, ali sa jasnom vizijom o tome kako da ostvari svoje ideale. Prvi zarađeni novac 1898. je uložio u štampanje Romantičnih pesama, a ubrzo nakon nje uz pomoć jedne obožavateljke štampana je i zbirka proznih tekstova Sat iza ponoći. Nadajući se da će njegovi roditelji konačno shvatiti da je na pragu uspeha, poslao im je knjige, ali su oni razočarani zbog „sveta laži” u koji je ušao, njegovo pisanje smatrali izdajom.

Prvi put se oženio Marijom Bernuli 1903. Kako su oboje voleli život u prirodi, preselili su se u Gejenhofen gde je u potpunom miru pisao roman Peter Kamencind (1904) kojim je konačno napravio prodor u svet književnika tako da može da živi od pisanja. Bračni par je živeo srećno sve do 1905. kada su dobili sina Bruna. Toliko se prepao od porodičnog života, da je pobegao u napuštenu kolibu u kojoj je živeo samo od voća. Iscrpljen i ogladneo vratio se kući tek nakon par meseci. Slično psihičko stanje ga je obuzelo i kada su mu se rodila druga dva sina.

Razvod je teško podneo. Razočaran je otišao na putovanje po Aziji koje je u velikoj meri uticalo na nastanak njegovih kasnijih dela, među kojima je i jedno od najpoznatijih, Sidarta.

Njegov drugi brak sa pevačicom Rut Venger je od starta ličio na katastrofu. Ne samo da je trajao kratko, već i to malo vremena su uglavnom provodili razdvojeno. Nakon ovog razvoda, Hese je pao u ozbiljnu emotivnu krizu, potpuno se povukao u sebe i izbegavao kontakte sa svetom, a tadašnja svoja osećanja i razmišljanja pretočio je u, po mnogima njegovom najboljem romanu, Stepski vuk, koji predstavlja najdivniju filozofsku priču o usamljenosti i (ne)pomirljivom rascepu čovekove prirode.

Bračnu sreću je konačno pronašao sa Ninom Dolbin Auslender koju je opisao u knjizi Putovanje na istok i sa kojom je ostao sve do kraja svog života.

Mada se na samom početku Prvog svetskog rata dobrovoljno prijavio u vojsku, ali zbog lošeg vida bio odbijen, upoznavši sve njegove strahote postao je antimilitarista i pacifista. Izražavajući ovakve stavove jasno u svojim delima, ponovo je došao u situaciju ne samo da ne bude shvaćen, već zbog različitog mišljenja i odbačen.

Osetivši prezir, podsmeh pa čak i mržnju, te 1917. je pao u toliko jaku psihičku krizu da je prvi put zatražio stručnu pomoć. Suočivši se sa psihoanalizom koja ga je vratila ponovo u detinjstvo i podsetila na trenutke patnje koje je duboko potisnuo u sebi, pod pseudonimom Emil Sinkler objavio je jedan od najčitanijih romana svih vremena među tinejdžerima, Demijan, koji se u tim godinama rado čita iz bunta a u kasnijim kao odraz večitog traganja.

Tokom Drugog svetskog rata uživao je neku vrstu zaštite Jozefa Gebelsa i baš kada se činilo da će uprkos ratu moći neometano da objavljuje nova dela, odbio je da iz romana Narcis i Zlatousti izbaci delove koji se tiču pogroma zbog čega se našao na nacističkoj crnoj listi. Uspeo je da pobegne u Švajcarsku, ali su se njegova dela opet našla na udaru kritike koja ih je proglasila kičem i banalnim pubertetlijskim filozofiranjem.

Ratni period proveo je ne samo podržavajući nemačke izbeglice koje su usled nacističkog režima bile prinuđene da prebegnu, već je i pružajući utočište Tomasu Manu i Bertoldu Brehtu. U tom periodu je nastalo poslednje njegovo čuveno delo Igra staklenih perli, u kojoj jedan od glavnih junaka proglašava svu muziku koja je nastala nakon Johana Sebastijana Baha veštačkom, a Ludviga van Betovena za ekstremni primer neukusa u muzici. Ovaj roman je 1945. postao najčitanija knjiga u ratom razorenoj Nemačkoj, a već sledeće godine Herman Hese je dobio Nobelovu nagradu za književnost.

Koliko god da mu je život nosio turbulencije koje su izazivale pravi emotivni haos, toliko je u večnost otišao mirno zaspavši 9. avgusta 1962. mirnim snom iz koga se nije probudio.

Creative Commons License Zabranjeno je kopiranje članka na druge sajtove bez validnog linkovanja ka originalnom tekstu u skladu sa licencom ΜΕΔΙΑΣ by Vojin Petrović is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License i prema odredbama Zakona Republike Srbije o autorskim i srodnim pravima ("Sl. glasnik RS", br. 104/2009, 99/2011 i 119/2012). U slučaju neovlašćenog kopiranja bićemo prinuđeni da preduzmemo korake u skladu sa čl. 35 i čl. 36 Zakona o autorskim i srodnim pravima i zatražimo naplatu zakonom propisane nadoknade.

Ostavite Vaš komentar

Ako niste već objavljivali komentare na našem magazinu, komentar će biti objavljen posle moderacije. Vaša email adresa neće biti objavljena. Sva polja su obavezna.

0 komentara

Podelite sa prijateljima

Translate article

Pročitajte slične članke

Prijavite se

Prijavite se na listu za primanje informacija o novim člancima i ostalim dešavanjima na našem Magazinu. Unesite Vašu E-mail adresu:

Medias na Fejsbuku

Medias na Twitteru