Rabindranath Tagore

Autor RiznicaKnjiževnostVremeplovNa današnji dan

Na današnji dan, 7. maja 1861. godine, rođen je Rabindranath Tagore, pesnik, kompozitor, esejista, slikar i pripovedač, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1913. godine.

Tagore je bio jedna od najvećih indijskih književnih ličnosti i osnivač Visva-Bharati Univerziteta. Uveo je nove prozne i pesničke forme koje je upotrebio u neformalnom jeziku čime se oslobađa do tada tradicionalnog klasičnog sanskrita. Imao je veliki uticaj u spajanju najboljeg iz indijske i zapadne kultute, i generalno se smatra jednim od najkreativnijih umetnika moderne Indije.

Tagore je rođen u Kalkuti, glavnom gradu tadašnje pokrajine Bengali (oblast u Indiji), u bogatoj Hindu porodici, kao najmlađe od trinaestoro dece. Njegov otac, verski reformator Debendranath Tagore, omogućio mu je 1778. godine delimično školovanje u Engleskoj, odakle se vraća u Indiju krajem 1880. godine. Počeo je da piše poeziju sa 8 godina, a prvu zbirku pesama A Poet’s Tale, objavio je 1878. godine kao tinejdžer sa samo 17 godina. Do kraja 1890. godine završava i objavljuje Manasi, zbirku koja sadrži neke od njegovih najboljih pesama, od kojih su mnoge u novom obliku u bengalskom jeziku, sa dosta društvene i političke satire koja je oštro kritikovana od njegovih bengalskih kolega.

Tokom 1891. godine odlazi u Istočni Bengali (sadašnji Bangladeš) gde upravlja imanjima svojih porodica Shilaidah i Shazadpur. Kako su imanja prilično udaljena jedno od drugog često je boravio na brodu ploveći rekom Gang i dolazio u blizak kontakt sa lokalnim stanovništvom, a njegova simpatija prema ovim siromašnim i kulturno zaostalim ljudima postala je ključni motiv u kasnijem pisanju. Većina njegovih najboljih priča koje ispituju „skromne živote i male jade” datiraju iz 1890. god i imaju oštrinu protkanu blagom ironijom, jedinstvenom za njega. Tokom ovih godina objavio je nekoliko zbirki poezije od kojih su naročito zapažene Golden Boat (1894.) i Chitra (1892.) Većina poema i više od 2000 pesama su praktično neprevodive, ali su ostale veoma popularne među svim kastama u Bengaliju.

1901. osnovao je eksperimentalnu školu Santiniketan (Prebivalište mira) u ruralnom delu zapadnog Bengalija, gde je pokušavao da uklopi najbolje od indijske i zapadne kulture. Sa svojom porodicom je stanovao u školi, želeći da uvek bude dostupan svojim učenicima, a škola je 1921. godine prerasla u Visva-Bharati Univerzitet. U tom periodu veliki uticaj na njegovo pisanje ima smrt supruge i dvoje dece u periodu između 1902. i 1907. godine, što se ogleda u zbirci pesama Song Offerings (1912.) Ova knjiga, koja sadrži na engleskom prevedene verske pesme, i nekoliko bengalskih zbirki pesama uključujući i Gitanjali (1910.) privukle su pažnju Viljema Batlera Jejtsa (W.B. Yeats, irski pisac i pesnik) i donele su mu Nobelovu nagradu za književnost 1913. godine kao prvom dobitniku ove nagrade van Evropskog kontinenta. Dve godine kasnije, 1915, dodeljeno mu je zvanje viteza ali ga je Tagore odbacio 1919. u znak protesta protiv Armitsar masakra.

Od 1912. godine, Tagore provodi sve više vremena van Indije držeći predavanja i čitajući svoja dela u Evropi, Americi i istočnoj Aziji, postavši važan zagovornik indijske nezavisnosti. Nakon proglašenja nezavisnosti Britanske Indije i stvaranje Indije i Bangladeša, Tagore je komponovao himne za obe države. Za vreme tih putovanja upoznao je mnogo uglednih ljudi iz različitih oblasti, a naviše ga je opčinio Albert Ajnštajn, koga je smatrao za drugog najvećeg čoveka na zemlji, odmah iza Mahatme Gandija. Malo je poznato da je baš Tagore dao Gandiju ime „Mahatma”.

Njegovi romani, iako manje zapaženi od njegovih pesama takođe su vredni pažnje, naročito Gora (1910) i The Home and the World (1916). U sedmoj deceniji, 1920. godine, počinje da se bavi slikarstvom, i stvara radove koji ga svrstavaju među najistaknutije savremene umetnike u Indiji. Umro je 7. avgusta 1941. godine u Kalkuti, u osamdesetoj godini. 

Ako zatvorite vrata svim manama i istina će ostati vani.

Bistra reka razuma ne gubi svoju putanju u suvom pesku navika.

Civilizaciju ne smemo suditi i ceniti na temelju toga koliku je moć ostvarila, već po tome koliko je u svojim zakonima i delima izrazila ljubav prema čoveku.

Cvet s tugom gubi latice, ali umesto njih s radošću očekuje plod.

Do istine možemo doći samo onda ako nam je data sloboda da grešimo.

Kad postane životinja, čovek je gori od životinje.

Mala istina nosi u sebi jasne vrednosti; velika istina nosi u sebi veliku šutnju.

Muškarci znaju samo misliti. A žene imaju svoj način kako bi razumele, a ne misle.

Nekoga potpuno imati najbolje je; ako to nije moguće, tada je najbolje da ga potpuno izgubimo.

Nema te poezije koja bi mogla da se vine do onih visina do kojih dopire ljubav.

Oni koji uče, ali ne primenjuju svoju nauku slični su seljaku koji ore, a ne seje.

Samo ono što činimo iz ljubavi činimo slobodno, ma koliko patnje iz toga proizašlo.

Velika srca vole, mala traže da budu voljena.

Zbog prohujale ljubavi život je bogatiji.


 

Creative Commons License Zabranjeno je kopiranje članka na druge sajtove bez validnog linkovanja ka originalnom tekstu u skladu sa licencom ΜΕΔΙΑΣ by Vojin Petrović is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License i prema odredbama Zakona Republike Srbije o autorskim i srodnim pravima ("Sl. glasnik RS", br. 104/2009, 99/2011 i 119/2012). U slučaju neovlašćenog kopiranja bićemo prinuđeni da preduzmemo korake u skladu sa čl. 35 i čl. 36 Zakona o autorskim i srodnim pravima i zatražimo naplatu zakonom propisane nadoknade.

Pretraga
Preporučujemo
Arhiva članaka
Misao dana

Kad nema bola, to je kraj osjećanja. Svako naše zadovoljstvo je trgovina s đavolom.

Charles Bukowski

Prijavite se

Prijavite se na listu za primanje informacija o novim člancima i ostalim dešavanjima na našem Magazinu. Unesite Vašu E-mail adresu:

ΜΕΔΙΑΣ na Fejsbuku
ΜΕΔΙΑΣ na Twitteru

Creative Commons License ΜΕΔΙΑΣ by Vojin Petrović is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License. |