Velike ljubavi velikih ljudi (XX) - Dostojevski i Ana Grigorjevna u paklu kockarnice

Autor FeljtoniVelike ljubavi velikih ljudi

Jedan od najvećih pisaca svih vremena, genije književnog stvaralaštva i apostol pravoslavnog realizma, Fjodor Mihailovič Dostojevski, kao da nije znao da van književnog pera iskaže svoja osećanja prema supruzi i heroini koja je uprkos brojnih napada i mnogo spekulisanja nakon njegove smrti uspela da odbrani i zaštiti životno delo čoveka koga je beskrajno volela. Kada smo zajedno nisam komunikativan već mrgudan i nemam dara, forme ni gesta da izrazim sebe celog! Hoćeš li mi oprostiti mila moja što te mučim? - pisao joj je.

I ona je opraštala iz dana u dan, Ana Grigorjevna Snitkina Dostojevski.

Zbog svojih stavova Dostojevski je još u mladosti preživeo golgotu režima u kojem je živeo. Izveden je na iscenirano streljanje u kojem je baš u trenutku kada je stajao pred streljačkim strojem i očekivao egzekuciju u poslednjem trenutku „stigla carska depeša” kojom je tobože pomilovan, ali i osuđen na doživotnu robiju i prognanstvo u Sibir. Kako je i ova farsa srušena samo par godina kasnije, jer je bez razumnog objašnjena pušten na slobodu, biografi se ne čude što je u životu ostao zatvoren, usamljen, nepoverljiv i mrgudan čovek željan topline i iskrene ljubavi. Jedni ga predstavljaju kao svetca, drugi kao grešnika, dok je prava istina verovatno negde između.  

Nakon nesrećnog braka u kome mu prva supruga Marija Isajeva nije uzvraćala ljubav za kojom je vapio i iz koga nema naslednika, potom opčinjenosti Apolinarijom Suslovom koja je veoma hladno odbila da se uda za svog ljubavnika, siromašnog pisca, Fjodor Mihailovič Dostojevski je onda kada se tome više ni malo nije nadao i na način koji nije odmah ni shvatio, konačno u svojoj četrdesetpetoj godini života spoznao svoju pravu ljubav, Anu Grigorjevnu Snitkinu, buduću Dostojevski.  

Kao žena koja je istovremeno bezgranično na poseban način volela i mučila osobu koju voli, Isajeva je nadahnula pisca za lik Nataše u romanu Poniženi i uvređeni, dok je Suslova ostavila traga u mnogim njegovim delima: od požrtvovene Dunje (Zločin i kazna), preko strastvene ali neuravnotežene Nastasije Filipovne (Idiot), ponosne Lize (Zli dusi) i Poline, žene prema kojoj gaji iracionalano demonsku i rušilačku strast (Kockar).

Ovaj ruski velikan, pisac čije su filozofske misli bile neshvaćene u vreme kada je živeo i stvarao, a koji se danas smatra utemeljiteljem psihološkog romana, mada je bio ozbiljno filozofski nastrojen nije uspevao da pronikne u stravičnu dušu svakidašnjice tadašnjeg vremena.

Upravo takav jedan životni košmar mu se dešavao 1866. kada je zbog kockarskih dugova bio prinuđen da zaključi krajnje nepovoljn ugovor po kome je imao rok od samo 25 dana da preda nov, neobjavljen roman, čiji obim ne sme da bude ispod deset štamparskih tabaka velikog formata. Ukoliko to ne ispuni u zadatom roku, klauzula je nalagala da prava na sva njegova dela prelaze u ruke njegovog pohlepnog izdavača. Sumnjajući u svoj uspeh, obratio se za pomoć svom prijatelju:

Kako to da mi se uvek desi da početak romana imam složen u štampariji, a kraj u glavi

Prijatelj ga je posavetovao da uzme stenografa kome će diktirati sve to što se u njegovoj glavi nalazi. Sutradan je na njegova vrata pokucala dvadesetogodišnja Ana Grigorjevna Snitkina, kojoj uspaničen rokom u svom stvaralačkom diktiranju pakla kockarnice, dugo vremena nije uspevao da zapamti ni ime.

Nadahnuto i sa mnogo žara i strasti, ne svatajući da i sam stoji na ozbiljnom emotivnom raskršću i da će upravo rad na romanu Kockar biti značajna prekretnica u njegovom ljubavnom životu, diktirao je svoju životnu priču o Alekseju Ivanoviču koji je rastrzan između ljubavi prema Polini i kocki koja ga toliko neodoljivo privlači da jednostavno mora iznova sve da rizikuje. Roman je stvarao sa svežim sećanjem na pokojnu suprugu Mariju, u lik glavne junakinje je utkao karakter i osećanja prema Apolinariji, a diktirao ga je svojoj budućoj supruzi, Ani.    

Kako je Ana savesno i tačno zapisivala njegove reči, piscu se povratio optimizam da će u ovom poduhvatu uspeti. U jednoj pauzi, on je primetio da je njegova pomoćnica ne samo vredna i savesna u poslu, već ljupka mlada devojka sa sivim pametnim očima.

Pre nego što su se prvi put sreli Ana je Dostojevskog zamišljala kao starog, nadobudnog i uobraženog pisca, a onda ostala potpuno zatečena kada se suočila sa čovekom dečije naivnosti koji okružen haosom života punog bola, nerazumevanja i realnom patnjom zbog sopstvene bolesti iza grube spoljašnosti krije nežnu, dečački naivnu dušu, koja može da prizna da se ne seća sopstvenog romana Poniženi i uvređeni koji mu je ona sa mnogo žara prepričavala, i obeća da će ga svakako pročitati. 

Samo činjenica što mi je žena pružila ruku označila je jednu čitavu novu epohu mog života.

Usamljen, rastrojen i emotivno veoma nesiguran, zaprosio ju je krijući se iza lika imaginarnog romana koji navodno piše, prosuvši svu riznicu skrivenih osećanja kroz naizgled jednostavno pitanje: da li bi njegov budući glavni junak, umetnik koji više nije mlad, „otprilike njegovih godina”, a koji se na svom putu zaljubljuje u divnu devojku, „otprilike njenih godina”, mogao da očekuje da će ona uzvratiti ljubav? Ana je sa osmehom odgovorila pitanjem: A, zašto bi to bilo nemoguće? Rad na romanu ih je tokom ovog kratkog roka toliko zbližio, da su se veoma brzo nakon predaje rukopisa čiji su rok ispoštovali, venčali.

Bračni život Ane Dostojevski nije bio ni malo lak. Suočena sa njegovom teškom bolešću (epilepsijom) i ozbiljnom zavisnošću od kocke, ona je život sa slavnim piscem provela u stalnom strahu, bedi i kockarskim dugovima.

Noćima se vraćao kući bled, tražio novac od nje, ponovo odlazio sa nadom da će dobiti i ponovo gubio na ruletu sve dok nisu izgubili sve. Zaslepljen porokom i neshvatajući finansijski ambis pred kojim se nalaze, on je nastavio da traži, a ona iako je očekivala vesti o novom gubitku, iznova je pozajmljivala novac i slala mu.

On je živeo život u traganju za suštinom i smislom ispunjen žrtvama i tragedijom, ali obojen večnom nadom. Ona ga je sledila verujući da zna da uzvrati. Mada u svoj unutrašnji svet nije puštao ni bliske, već im pokazivao samo ono što misli da bi oni mogli da razumeju, Ana je uspela da dopre do njega, da mudro shvati i odreaguje onda kada je bilo potrebno da mu pomogne, dok se on dečački trudio da je zaštiti predvidevši unapred ono što bi moglo da je uznemiri. 

Znajuči da njen suprug ume lako da plane i u afektu kaže ono zbog čega će se sutra pokajati, njegova politička pisma puna bunta ona je umela da „zaboravi da pošalje”, kao što je i on tokom njene trudnoće znao da „zagubi” knjigu koju je želela da pročita (Rat i mir), jer se plašio kako će na Anu da deluje veoma slikovito opisana smrt na porođaju žene kneza Andreja Bolkonskog.

Strast prema kocki Ana je tretirala kao bolest, a ne porok i nadala se da će uspeti da ga izleči. Kada je konačno izgubio sve uključujući i njene haljine i nakit, dao joj je obećanje koje je ispunio, da se više neće kockati i da će je usrećiti.    

Uprkos nenaklonjenih mu životnih okolnosti, može se reći da je njegova srećna životna faza započela brakom sa Anom i trajala do kraja njegovog života. Svoja najveća dela je napisao uz njenu pomoć koja je uživala da mu bude sekretarica i prvi čitalac. Dobili su četvoro dece: Sonju i Aljošu koji su nažalost preminuli još u detinjstvu, ćerku Ljubu koja nije imala dece i sina Fjodora čija deca su danas jedini potomci ovog velikana ruske književnosti.  

Nakon njegove smrti 1881. Ana se više nije udavala, već je čitav svoj život posvetila zaštiti imena i dela svog muža Fjodora Mihailoviča Dostojevskog, koji je svojim originalnim stilom i snagom svoje stvaralačke ličnosti uspeo ne samo da obeleži jednu epohu, već i da unese jedan novi duh koji je snažno uticao kako na ruske tako i na buduće tokove evropske književnosti.

Kada ju je ćerka Ljuba jednom sa čuđenjem upitala: Majko, kako si kao dvadesetogodišnjakinja imala hrabrosti da se udaš za čoveka od četrdesetsedam godina? Ana je odgovorila: Tvoj otac bio je u ono vreme mnogo veseliji i mlađi po liku od mladića svog vremena koji su prema tadašnjoj modi svi nosili naočare i izgledali kao profesori zoologije.

 

Creative Commons License Zabranjeno je kopiranje članka na druge sajtove bez validnog linkovanja ka originalnom tekstu u skladu sa licencom ΜΕΔΙΑΣ by Vojin Petrović is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License i prema odredbama Zakona Republike Srbije o autorskim i srodnim pravima ("Sl. glasnik RS", br. 104/2009, 99/2011 i 119/2012). U slučaju neovlašćenog kopiranja bićemo prinuđeni da preduzmemo korake u skladu sa čl. 35 i čl. 36 Zakona o autorskim i srodnim pravima i zatražimo naplatu zakonom propisane nadoknade.

Pretraga
Preporučujemo
Arhiva članaka
Misao dana

Poslovicama se kod nas ubijaju ljudi na najbrži i najnepravedniji način.

Ivo Andrić

Prijavite se

Prijavite se na listu za primanje informacija o novim člancima i ostalim dešavanjima na našem Magazinu. Unesite Vašu E-mail adresu:

ΜΕΔΙΑΣ na Fejsbuku
ΜΕΔΙΑΣ na Twitteru

Creative Commons License ΜΕΔΙΑΣ by Vojin Petrović is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License. |