Čast da ove godine pošalje poruku koja će ljudima širom sveta objasniti zašto nam je u ovim teškim političkim i ratnim vremenima pozorište važnije nego ikad pre, pripala je pozorišnom reditelju, profesoru i osnivaču Moskovske škole dramskih umetnosti Anatoliju Vasiljevu iz Rusije.
Prvo u Helsinkiju, a potom u Beču na devetom ITI kongresu, 1961. tadašnji predsednik Arvi Kivimaa iz Finske, predložio je da se jedan dan u godini širom sveta posveti pozorištu. Predlog je sa oduševljenjem prihvaćen, a za datum kada se obeležava Svetski dan pozorišta je izabran 27. mart, dan kada je otvoren Teatar nacija 1962. u Parizu. Tog dana je pročitana prva poruka koju je potpisao najveći dramski pisac Francuske početkom 20. veka, režiser, poeta i esejista čija dela se smatraju pretečom nadrealizma, Žan Kokto (Jean Cocteau).
Od tada do danas, čitava međunarodna pozorišna zajednica na ovaj dan organizuje raznorazne pozorišne manifestacije, a ono što povezuje raznolikost teatarskih manifestacija u snažnu, svetsku celinu jeste poruka koja je postala tradicionalni deo proslave, a koju svake godine piše neko od svetski priznatih pozorišnih velikana.
Kako je cilj poruke da se kroz subjektivni doživljaj pozorišne umetnosti podigne svest pojedinca o ulozi i značaju pozorišta u svakom, pa i u savremenom društvu, danas će se u svim svetskim i našim pozorištima, pre nego što se podigne zavesa i predstava počne, pročitati poruka koja na globalnom nivou povezuje čitav jedan umetnički svet.
Poruka za Svetski dan pozorišta 2016.Da li nam je potrebno pozorište? Pitaju se hiljade profesionalaca razočaranih u pozorište i milioni ljudi koji su ga se zasitili. Zašto nam je potrebno? U godinama kada je scena toliko beznačajna u poređenju sa trgovima gradova i državama gde se odigravaju prave tragedije stvarnog života. Šta će pozorište nama? Pozlaćeni balkoni, baršunaste fotelje, grimizne kulise, uzvišeni glasovi ili naprotiv – crne kutije, isprskane blatom i krvlju, gomile besnih, nagih tela. Šta pozorište može da kaže? Sve! Pozorište može da kaže sve. I kako bogovi na nebu žive, i kako zatvorenici čame u tamnici, i kako strast podiže, i kako ljubav nestaje, i kako nam dobri ljudi ne trebaju, i kako vlada obmana, i kako ljudi žive u stanovima, a deca – u izbegličkim kampovima, i kako se vraćaju u pustinju, i kako se rastaju sa najbližima, pozorište može da govori o svemu tome. Pozorište je postojalo i zauvek će ostati.
I sada, u ovih pedeset ili sedamdeset poslednjih godina, naročito je potrebno. Zbog toga što od svih drugih umetnosti samo pozorište ide iz usta u usta, od oka do oka, iz ruku u ruke i od tela ka telu. Njemu ne treba posrednik između čoveka i čoveka svetla strana sveta nije jug, ni sever, nije istok, ni zapad – pozorište je svetlo samo po sebi, svetli na sve četiri strane, odmah prepoznatljivo svakom neprijateljskom ili prijateljskom čoveku. Potrebno nam je raznovrsno pozorište. Arhaične forme teatra biće nam potrebne pre svih drugih. Ali ritualne teatralne forme ne bi trebalo da budu u suprotnosti sa pozorištem civilizovanih naroda. Sekularna kultura je isključiva, „kulturna informacija“ zamenjuje jednostavne suštine i susret sa njima. Pozorište je otvoreno. Ulaz je slobodan.
Dođavola sa gadžetima i kompjuterima – idite u pozorište, zauzimajte redove u parteru i na balkonima, slušajte reči i gledajte u žive slike – pozorište je pred vama, nemojte ga zanemariti i ne propuštajte ga u svojim užurbanim životima. Pozorište je potrebno svima.
Samo jedno pozorište nije nam potrebno – to je pozorište političkih igara, političko pozorište mišolovki, pozorište političara, pozorište politike. Pozorište dnevnog terora – pojedinačnog i kolektivnog, pozorište leševa i pozorište krvi na trgovima i ulicama u glavnim gradovima i u unutrašnjosti, između religija i etničkih grupa.
Poruku jena srpski jezik preveo Zoran Đerić.
