Žanka Stokić, komičarka koja je izlaz iz sopstvene tragedije pronašla u topčiderskom spokoju

02 Aug 2017
Autor Tea
678 pregleda

Svaka vlast želi da nas poseduje, da vuče konce kako joj se prohte, da nas vodi na konopcu kao mečku na vašaru, da se pokazuje nama kada joj to pogoduje i da nas javno osramoti i išiba onda kada nismo po njenoj meri. Pomagala je ljudima kada nisu imali šta da jedu, da se ogreju niti nečemu nadaju, sakrivala je one koje progoni fašistička vlast, a opat bila osuđena za veleizdaju jer je morala da radi kako bi i sama preživela te ratne godine, Žanka Stokić .

Žanka Stokić, komičarka koja je izlaz iz sopstvene tragedije pronašla u topčiderskom spokoju

U tim surovim posleratnim zbivanjima, pod optužbom da je tokom Drugog svetskog rata učestvovala u emisiji Šareno popodne radio stanice koju je preuzela fašistička strana, kao i da je radila kao glumica u pozorištu Veseljaci i Centrala za humor, 3. februara 1945. počelo je suđenje našoj najpoznatijoj „gospođi ministarki”, glumici Žanki Stokić.

Legenda našeg glumišta je u svoju odbranu navela svoje zdravstvene probleme kao ozbiljan motiv koji ju je nagnao da tokom rata radi, istakavši činjenicu da je to bio jedini način da nabavi insulin koji joj je kao osobi koja pati od dijabetesa bio preko potreban. Nakon dužeg većanja u sporu u kojem nije dobila ni branioca po službenoj dužnosti, presudom Suda za suđenje zločina i prestupa protiv srpske nacionalne časti, osuđena je na osam godina gubitka nacionalne časti i određeno joj je da u vidu društveno - korisnog rada svoju kaznu služi čisteći gradske ulice. Iako je kraljica naše komedije svoju karijeru otpočela kao garderoberka koja je oblačila glumce, prala, peglala, zašivala kostime i nikada se nije libila ni jednog posla, ovakva sudska odluka je bila krajnje ponižavajuća.

Kako ne bi morala da živi od tuđe milostinje, dve godine kasnije je zatražila pomilovanje ili bar dopuštenje da može da nastavi da radi. Molba koju je podnela sudu je sadržala podatke u kojima se navodi da je tokom rata u svom stanu krila i svojim radom uspela da prehrani Koču Popovića i Samuila Pijade (brata Moše Pijade).

Procenivši da je optužena već godinama „bezopasna po društvo”, tadašnji ministar pravusuđa Srbije, dr Dušan Bratić, predložio je da se kazna smanji.

Sramotu koju je doživela, nije mogla da zaboravi. Čekajući novu presudu, strahovala je od sopstvenog saznanja da ne zna kako ponovo da stane na pozornicu pred tu publiku koja je likovala i smejala se u sudnici onda kada je ona plakala.

Ima nešto u tim malim ljudima koji nemaju kuraži da se otisnu put svojih ideala, niti snage i znanja koje bi im podstaklo sopstveno mišljenje, pa usled nemoći i zavisti put onih koji su svoj san ostvarili pokazuju životinjsku svirepost u ljudskom obliku onda kada im se za to ukaže prilika, a posebno zadovoljstvo osećaju u dodatnom zabadanju strelica kada njihovi idoli bivaju ranjeni.

Možda bi sve bilo drugačije da je imala priliku da spozna da ta publika u sudnici nije njena publika, da je radeći svoj posao unosila radost u ratom obuhvaćene domove i da je zbog toga ta široka masa nije optuživala, već je još više volela. Možda bi sve bilo drugačije da je znala da je ona zauvek ostala njihova jedina „gospođa ministarka”, kao i koliku podršku svojih kolega ima i koliko se zdušno bore za nju. Možda...

Kada joj je tog leta, 1947. prvo Milivoje Živonović saopštio radosnu vest, a potom i Bojan Stupica koji je dobio dozvolu da je angažuje u novoosnovanom Jugoslovenskom dramskom pozorištu, bura osećanja u njoj je proizvela takav kovitlac osećaja straha i sreće da je nakon samo tri dana radosti i olakšanja, preminula.

Poslednji njen veliki trijumf dogodio se tokom sahrane kada je njena verna publika volovska kola koja su je vozila do Topčiderskog groblja obasipala cvećem, a prema svedočenju očevidaca, policija konjima i palicama rasterivala hiljade Beograđana koji su plakali. Bio je to ispraćaj koji od smrti Đure Jakšića Beograd nije video, a pratila ga je kolona bez crnih marama i jauka, već uz pesmu „Oj Moravo”, baš onako kako je ona želela.

Na spomen ploči koju je podigla njena služavka Magda i danas stoji natpis: „Svojoj plemenitoj gazdarici Žanki”.

Životni put je Živanu Žanku Stokić rođenu 24. januara 1887. u Velikom Gradištu, poveo stazom veoma nesrećnog detinjstva, ali doveo do vrtoglave pozorišne karijere koju je čuvena komičarka tragično završila u topčiderskom spokoju, 21. jula 1947.

Svojim talentom očarala je Branislava Nušića do te mere da je ne samo postala heroina njegovih postojećih dela, već i muza koja ga je inspirisala za stvaranje njegovog remek dela - Gospođe ministarke, koja ujedno predstavlja i njenu glumačku rolu po kojoj ćemo je zauvek pamtiti.

U režiji Vitomira Bogića, 25. maja 1929. održana je premijera predstave koja je izvedena preko 200 puta, i koja je gostujući u Beču, Varšavi, Pragu, Budimpešti, Sofiji... postigla tako veliki uspeh da su svi poverovali da je ovu komediju Nušić napisao za nju.

Povodom stotog izvođenja predstave, čuveni komediograf je svojoj glumici napisao sledeće:

"Draga Žanka, Vi i ja danas imamo malu, intimnu svetkovinu. Mogu događaji menjati režime, mogu se krize zavitlavati i obarati kabinete; Vas se kriza ne može dotaći, Vi ostajete ministarka, jedina ministarka, uvek ministarka".

Mada je stradala kao jedna od nevino optuženih posleratnih komunističkih žrtava, bilo je potrebno mnogo godina da se nepravda ispravi. Ovim rečima se Mira Stupica obratila pokojnoj koleginici 24. januara 2007. šest decenija nakon njene smrti..

Došli smo da ti se poklonimo. Tebi, najvrednijoj i najlepšoj, ikoni hrama boginje Talije. Da ti se zahvalimo za svu lepotu tvoje umetnosti, tvoje časti, tvog dara. Došli smo da te zamolimo za oproštaj!

Ljaga sa njenog imena je konačno odlukom Orkužnog suda u Beogradu skinuta 3. marta 2009. čime je Žanka Stokić konačno rehabilitovana, ali poštovaoci dramske umetnosti i danas u pozorištu mogu da čuju eho njenih reči:

Moj život se završio onda kada su me prognali, oterali sa scene. Uzeli su mi dušu, uzeli su mi vazduh. Šta je glumica bez uloge? To je gore od poniženja, gore od smrti!

Creative Commons License Zabranjeno je kopiranje članka na druge sajtove bez validnog linkovanja ka originalnom tekstu u skladu sa licencom ΜΕΔΙΑΣ by Vojin Petrović is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License i prema odredbama Zakona Republike Srbije o autorskim i srodnim pravima ("Sl. glasnik RS", br. 104/2009, 99/2011 i 119/2012). U slučaju neovlašćenog kopiranja bićemo prinuđeni da preduzmemo korake u skladu sa čl. 35 i čl. 36 Zakona o autorskim i srodnim pravima i zatražimo naplatu zakonom propisane nadoknade.

Ostavite Vaš komentar

Ako niste već objavljivali komentare na našem magazinu, komentar će biti objavljen posle moderacije. Vaša email adresa neće biti objavljena. Sva polja su obavezna.

0 komentara

Podelite sa prijateljima

Translate article

Pročitajte slične članke

Prijavite se

Prijavite se na listu za primanje informacija o novim člancima i ostalim dešavanjima na našem Magazinu. Unesite Vašu E-mail adresu:

Medias na Fejsbuku

Medias na Twitteru