Smatra se da su ljudi koji nemaju egzistencijalih problema svesni da postoje i oni koji veoma teško žive, da saosećaju sa njima i žele da im pomognu. Istraživanja pokazuju da je stvarnost potpuno drugačija.
Uticaj društvenog položaja merenim materijalnim bogatstvom na saosećanja sa drugim ljudima, već duže vremena sa raznih aspekata proučavaju Paul Piff i Dacher Keltner, psiholozi sa Berklija.
Praćenjem inteziteta rada srca, oni su ustanovili da što su njihovi ispitanici bili siromašniji, saosećanja sa onima koji pate su bila veća. Ukoliko zanemarimo pohlepu koja dovodi do neetičkog ponašanja onih koji ne brinu o svojoj budućnosti, razlog za ovakvo stanje stvari ovi psiholozi vide i u činjenici da bogati ne moraju da se oslanjaju na druge, pa ih samim tim i ne brinu osećanja drugih.
Posmatranjem vozača oba pola u raspkrsnicama tokom saobraćajne gužve, uvideli su da oni koji se nalaze u skupim automobilima veoma često oduzimaju prednost ostalim učesnicima u saobraćaju, kao i da oni češće ne daju prednost pešacima na pešačkom prelazu.
Bogati ne vole kad se siromasi glasno žale na zlu sudbinu. Sirotinja je uvek nasrtljiva – njihovi gladni jauci ne daju im valjda da spavaju.
(Fjodor Mihajlovič Dostojevski)
U prilog ovim istraživanjima govori i video snimak o beskućniku koji je sa nepoznatim prolaznikom podelio svoj obrok.
„60 sekundi koje će promeniti način na koji razmišljate“ autora Sema Pepera govori o tome da često oni koji imaju manje daju više.
Sa rečima da je gladan, Sem je prilazio ljudima u piceriji i molio ih za jedno parče. Nije dobio ništa. Potom se uputio do beskućnika kome su malo pre toga prolaznici poklonili picu. Bez oklevanja on je svoj obrok podelio za nepoznatim mladićem.
„Živimo od onoga što dobijemo, ali život ispunjavamo po onome što darujemo“, zaključuje Sem u svom malom eksperimentu.
