Gost autor: Zoran Nikolić

Upravo to se desilo 1999. godine, kada je Šćepan Turović, saradnik Narodnog muzeja u Leskovcu, inače kuvar po zanimanju, ali veliki zaljubljenik u arheologiju, na lokalitetu Hisar pronašao neobičan predmet u obliku velike igle. Ova „igla” podseća na velike igle za pletenje, dugačka je oko 64 centimetra. U početku, niko nije pridavao previše značaja tom pronalasku, pa je malo falilo da to ostane samo još jedan artefakt koji bi čamio u nekom depou muzeja u Leskovcu.

Međutim, prvi preokret se dešava kada je profesor dr Milorad Stojić, saradnik Arheološkog instituta u Beogradu, pretpostavio i uspeo da dokaže da ova igla pripada tzv. Brnjičkoj kulturnoj grupi. Ova prastara civilizacijska zajednica obuhvatala je prostore današnjeg Peštera, Kosova, južnog Pomoravlja, dolinu Vardara i protezala se sve do ostrva Tasos. Činjenica da je dokazana pripadnost igle Brnjičkoj kulturi je od ogromnog značaja za istorijsku nauku: po dosadašnjim saznanjima, ta kulturna grupa je pripadala bronzanom dobu. Pronalazak ove igle pokazatelj je da su Brnjičani već u XIV veku pne ovladali tehnikom kovanja gvožđa, što pomera početak gvozdenog doba na Balkanu sa VIII na XIV vek pne! Do ovog otkrića, smatralo se da gvozdeno doba počinje od Hetita, ali je sada dokazano da je istovremeno (i verovatno nezavisno od njih) započelo i na bar još jednom mestu, na Hisaru kod Leskovca.

Svakako, ovo pomeranje početka gvozdenog doba u Evropi za čitavih šest vekova dalje u prošlost, veliko je i značajno otkriće za istoriju i arheologiju, ali imalo bi malo dodira i važnosti za obične ljude u XXI veku da nije bilo jednog još spektakularnijeg otkrića, vezanog za Turovićevu iglu. U pitanju je hemijsko-fizička analiza igle, koja je pokazala nešto što se do tada smatralo nemogućim: igla se sastojala od 100% čistog gvožđa, nije imala ni trunku rđe (korozije) na sebi, a u sebi nije imala ni najmanju šupljinu! Za one koji ne shvataju značaj prethodne rečenice, evo kratkog razjašnjenja: danas nigde na planeti Zemlji nije moguće dobiti 100% čisto gvožđe, jer i najčistije gvožđe u sebi sadrži bar neki minimalan procenat drugih elemenata, najčešće nikla.

Ovo isto važi i za meteorsko gvožđe! Iako to krši sva pravila moderne hemije i fizike, ova igla je bila napravljena od tzv. elementarnog gvožđa, odnosno takvog gvožđa koje, po svim saznanjima, ne bi trebalo da postoji. Druga dva otkrića, potpuno odsustvo korozije i bilo kakve šupljine, takođe su smatrana naučnom fantastikom, sve dok igla nije detaljno analizirana u Nuklearnom institutu Vinča i SARTID-u (danas Hestil Srbija, do 2016. Železara Smederevo). U te dve institucije Turovićeva igla je upoređena sa etalonom gvožđa iz SAD, koji bi trebalo da predstavlja najčistije gvožđe. Međutim, dokazano je da igla u sebi sadrži isključivo gvožđe, što nije bilo slučaj sa američkim etalonom, pa je šaljivo primećeno da bi „naša” igla mogla da bude etalon za etalon!

Kao jedno od mogućih rešenja zagonetke neverovatnih svojstava Turovićeve igle, navodi se tzv. ritualno kovanje gvožđa, kod kojeg se prilikom kaljenja ne koristi voda, već krv, često i ljudska! No, verovatno da rešenje ipak nije baš tako jednostavno.

U međuvremenu, na lokalitetu Hisara je pronađeno još nekoliko sličnih predmeta, kao i topionica gvožđa. Sve to je jasno potvrdilo da je Turovićeva igla proizvedena baš na lokalitetu Hisara, odnosno da nije doneta sa neke druge lokacije. Zaključak toga je naučna potvrda da je gvozdeno doba istovremeno počelo u Hetitskom carstvu i na Balkanskom poluostrvu, konkretno na leskovačkom Hisaru.

Zbog svojih „vanzemaljskih” osobina, kao i zbog mogućeg izuzetnog strateškog značaja Turovićeve igle, ona se danas nalazi u sefu neke od državnih institucija – bila je neko vreme u sefu Narodne banke Srbije, zatim u Institutu za fiziku i Arheološkom institutu, a danas je... ko zna gde! Da li iko može da zamisli ekonomski značaj večitog i potpuno nerđajućeg gvožđa? Ako bi moderna nauka uspela da pravilno „pročita” informacije pohranjene u Turovićevoj igli, nastalo bi neko novo gvozdeno doba, doba u kome bi gvožđe gotovo večito moglo da se iznova reciklira i vraća u upotrebu. To bi omogućilo i jeftinije proizvode od ovog metala, tako da bi bila okrenuta nova strana u razvoju ljudske civilizacije. Nadajmo se da će vlast Srbije, koja sada u svojim rukama drži novi „sveti gral” metalurgije, dozvoliti celom svetu da besplatno ili pod povoljnim uslovima koristi ovo drevno znanje, a za dobrobit celog čovečanstva.