Iako može da se pohvali dugom tradicijom miroljubivosti i vrhunske diplomatije, Švajcarska svoju bezbednost ne prepušta slučaju. Pored veoma jake vojske, ova država danas ima 300,000 bunkera i 5,100 javnih skloništa koji u slučaju kompleksne katastrofe mogu da prihvate kompletno stanovništvo Švajcarske.
Svaki muški državljanin mlađi od 34 godine (u nekim slučajevima i 50) je rezervni vojnik. Uz aktivni vojni personal koji broji 200,000 ljudi, još 3,6 miliona je u svakom trenutku spremno na odbranu od eventualnih napada ili prirodnih nepogoda. Svi oni imaju pravo da oružje koje su zadužili drže u svojim kućama. U knjizi La Place de la Concorde Suisse, autor Džon Mekfi citira jednog pripadnika oružanih snaga:
„Švajcarska nema vojsku, Švajcarska je vojska“.
I pored toga, ova država nije učestvovala u ratovima, niti u bilo kakvim oružanim sukobima više od 200 godina.
Švajcarski Alpi, koji nas najpre asociraju na slike netaknutih pašnjaka i planinske idile, zapravo su prekriveni vojnim instalacijama i bunkerima. Mnogi od njih su tako dobro zakamuflirani da se izgledom potpuno uklapaju u pejzaž, kao ogromne stene, brvnare, luksuzne vile ili ambari. Tek kada se otvore, otkriva se teška artiljerija sposobna da odbije svaki napad. Svi veliki mostovi, tuneli i putevi konstruisani su tako da se brzo mogu blokirati ili uništiti, da bi se sprečilo prodiranje neprijateljskih trupa do gradova. Autoputevi se za nekoliko minuta pretvaraju u avionske piste, automatskim spuštanjem pregrada koje dele saobraćajne trake.
Fortifikacija, ili gradnja utvrđenja, započeta je 1880-tih godina. Održavana su i unapređivana tokom Drugog svetskog rata i tokom hladnoratovskog perioda. U poslednje vreme, u skladu sa novim bezbednosnim pretnjama, njihova namena se menja.
Jedan broj bunkera i utvrđenja je pretvoren u skloništa za beskućnike i u vojne muzeje, ali su prenamenu pretrpeli samo oni koje nije moguće modifikovati u skloništa od nuklearne katastrofe. Jasno je da neutralnost ne garantuje bezbednost u slučaju radioaktivne kontaminacije, pa se i izgradnja skloništa danas bazira na principima zaštite od nuklearnih napada, ali se i većina starih bunkera održava i zadržava svoju namenu - odbranu zemlje od napada tradicionalnim oružjem.
Još 1978. godine donet je zakon da svako ko podnese zahtev za izdavanje dozvole za gradnju nekog objekta mora da priloži projekat skloništa, urađen u skladu sa ustanovljenim standardima. U slučaju da ne može da ga uklopi u svoj projekat, podnosilac zahteva je dužan da plati mesto u javnim skloništima. Švajcarska je jedina država na svetu koja u svakom trenutku može da obezbedi sklonište za 8 miliona svojih stanovnika.
izvor: NY Times
