Srpska pravoslavna crkva i vernici danas, 6. maja po novom ili 23. aprila po starom kalendaru, proslavljaju Svetog Georgija, jednog od devet velikomučenika i prvih stradalnika za hrišćansku veru koji je posečen na današnji dan 303. godine.
Sveti Georgije, Đurđe ili Đorđe, na ikonama se prikazuje u ratničkoj opremi na konju, kako dugim kopljem probada aždaju. Malo dalje od Svetog Georgija prikazana je mlada žena u gospodskom odelu za koju se veruje da predstavlja caricu Aleksandru. Smatra se da ona simbolizuje mladu Hristovu crkvu. Aždaja simbolizuje mnogobožačku silu čiji su vladari progonili hrišćane. Sveti Georgije je toj aždaji simbolično zadao odlučujući udarac, jer je ubrzo car Konstantin učinio kraj progonima i Milanskim ediktom 313. godine hrišćanstvo proglasio za zvaničnu crkvu u Rimskom carstvu.
Ovaj slavni svetitelj već u dvadesetoj godini dospeo je do čina tribuna u službi cara Dioklecijana. U to vreme car je započeo veliki progon hrišćana, a mladi Đorđe je stupio pred cara i odvažno rekao da je i on hrišćanin. Time je započelo njegovo stradanje za veru. Kada je Đorđe molitvom vaskrsao čoveka, mnogi su primili veru Hristovu, a među njima i careva zena Aleksandra. Car je najzad odlučio da Đorđa i svoju ženu osudi na smrt sečenjem glave. Carica je izdahnula pre pogubljenja, a sveti Đorđe posečen je 303. godine. Legende kažu da su se mnoga čuda dešavala od tada na njegovom grobu. Zbog njegove iskrene i nepokolebljive vere, Gospod ga je učinio moćnim da i nakon smrti pomaže svima koji su u nevolji.
Narodne priče i verovanja vezana za Đurđevdan
Magijska moć đurđevdanske noći iz naroda se preselila i u književnost. U romanu „Derviš i smrt” Meša Selimović piše:
„Izgledalo je da u ovoj đurđevskoj noći kasaba cepti u groznici… Iza tarabe su se čuli veseli glasovi devojaka što su spremale miloduh i crvena jaja u bakrače pune vode da se u ranu zoru izmiju, kao divljaci, verujući čaroliji cveća u noći… U ponoć, otići će ove devojke pod vodenice i gole se kupati na vodenoj maji što je rasipa vodenički točak…”
U kultu bilja koji je blisko vezan za Đurđevdan, ističe se đurđevak, biljka jakog, prijatnog mirisa i diskretnog belog cveta. Verovanje u lekovita i magijska svojstva ove biljke ukorenjena su u mnogim narodima, pa ga tako vidimo u ruci Nikole Kopernika na čuvenom drvorezu sa njegovim likom. Stari Kelti su pažljivo negovali ovu biljku za svoj čuveni prolećni uranak, a srpske devojke su njime kitile hajduke u znak pozdrava na čuvenom đurđevdanskom „hajdučkom sastanku”.
Običaj da se prave venčići od raznog cveća koji se kače na ulazna vrata i kapije takođe su deo đurđevdanskog kulta bilja, kad u domovima sve treba da bude u znaku proleća i cveća. Narodna meteorologija kaže da će vedar i sunčan Đurđevdan doneti plodnu godinu, dok kiša na ovaj dan nagoveštava sušno i vreo leto.
