Mount Everest, sa svojih 8.848 metara najviši vrh na Zemlji, pripada planinskom vencu Himalaja i nalazi se u Tibetu, blizu granice sa Nepalom. Čelo Neba kako ga zovu u Nepalu, ili Majka Univerzuma kod Tibetanaca, san je svih onih koji sebe smatraju alpinistima. Čak i onih koji su tek počeli da se bave ovim opasnim sportom.

Prve ideje o osvajanju krova sveta su se pojavile još 1885. godine i do 1921. godine je obavljeno nekoliko izviđanja mogućih ruta. Prvi uspon se dogodio 1922. godine, ali se završio skoro katastrofalno kada se na ekspediciju obrušila lavina i ubila sedam penjača. Sledeći pokušaj je bio 1924. godine kada su 8. juna George Mallory i Guy Bullock pokušali uspon sa severoistočne, kineske strane koja je teža od nepalske jugoistočne strane, ali se nisu vratili. Malorijevo telo je pronađeno 1999. godine i smatra se da njih dvojica nikada nisu ni stigli do vrha, naročito zbog toga što su krenuli bez boca sa kiseonikom. Malori je ostao zapamćen po izjavi koju je dao kao odgovor na pitanje zašto se penje na Everest. Odgovor je bio kratak i glasio je „Zato što je tamo”.

Bilo je još ukupno sedam pokušaja uspona u periodu od 1933. do 1952. godine ali ni jedna ekspedicija nije uspela da zabode svoju zastavu na Everest.

Istorijski uspon je konačno izvela dobro organizovana ekspedicija koju je nakon 3 nedelje detaljnih treninga poveo pukovnik John Hunt, 1953. godine. Oni su izabrali lakši prilaz iz Nepala i 17. maja su postavili kamp na 7.315 metara visine. Prvi prelaz preko vrha Eperon ostvaren je 21. maja bez problema, zahvaljujući lepom vremenu koje je trajalo od početka ekspedicije. Novi kamp je postavljen 26. maja na 8.335 metara, a sledeći dva dana kasnije na 8.500 metara kada je zbog mraka dalje napredovanje bilo nemoguće.

Rano ujutru 29. maja Edmund Hillary i Tenzing Norgay su krenuli put vrha po skoro idealnom vremenu, bez vetra. Dostigli su Južni vrh oko 9.00 časova i našli se pred prvim izazovom nadomak Everesta, prelaskom preko ledom prekrivenog stenovitog grebena dugog 120 metara. Zadnja prepreka, na pola puta između Južnog i vrha Everest, bila je 17 metara visoka litica delimično prekrivena ledom, sada poznata kao Hilarijev prelaz (Hillary step). Iako relativno niska bila je izuzetno opasna za penjanje zbog ekstremnog prilaza i svaka greška je mogla biti fatalna, posebno zato što su Hilari i Tenzing imali samo opremu za penjanje po ledu, a ne i po stenju.

Koristeći snagu mišica, popeli su se uz kameni dimnjak upirući se leđima i nogama o suprotne ivice pukotine. U 11.30 časova su se obojica našla između neba i zemlje, rukovali se i zagrlili od radosti, a zatim i poboli zastave svojih zemalja prvi put na vrh Everest. Njih dvojica su zatim potražili tela Malorija i Irvina nestalih u ekspediciji 1924. godine, ali ih nisu našli. Tenzin je kao budista ostavio ponudu u hrani za planinu, u znak zahvalnosti što nije uzela njihove živote, a Hilari je postavio raspeće koje mu je dao Hunt. Počastili su se slatkišima, a zatim su lagano krenuli natrag u kamp, nakon 15 minuta provedenih na vrhu sveta.

Ekspediciju su u povratku dočakle fanfare, Hunt i Hillary su dobili zvanje viteza, a Tenzin je odlikovan Džordžovim Ordenom (George Medal). Svi članovi ekspedicije su mesecima pozivani na prijeme i bankete, ali su u centru pažnje bili Hillary i Tenzin kao odgovorni za jedan od najvažnijih događaja XX veka. Hillary je napravio još nekoliko ekspedicija na Everest tokom ranih šezdesetih godina, ali nikada više nije pokušao da osvoji vrh.

Ekstremno teški uslovi u vidu niskih temperatura, nedostatka kiseonika, visinske bolesti i teškog planinskog terena ne sprečavaju planinare iz celog sveta da pokušavaju da osvoje Everest. Zaključno sa 2006. godinom, na vrh se popelo 2062, a život je izgubilo 260 planinara.