Među najjačim strahovima, računa se onaj od gubitka tla pod nogama, što i nije čudno ako se uzme u obzir da čovek hoda na dve noge, iako njegovo telo proporcionalno nije ''sagrađeno'' za takav način kretanja. Ko još nije sanjao da pada i budio se okupan znojem? Svi smo bar jednom u životu iskusili to neprijatno buđenje. Sledeći je strah od smrti, od tog nepoznatog ''posle''. Šta nas čeka sa one strane ''tunela'' kojim svi mi krenemo, pre ili kasnije? Reinkarnacija, raj ili pakao, ili ništavilo u kome ništa ne postoji; to je već pitanje religija koja svaka na svoj način pokušavaju da pripreme čoveka za susret sa ''Damom sa kosom''.

Jedna hemijska supstanca koju luči nadbubrežna žlezda pomaže telu da se pripremi za stresnu situaciju kao što je strah. Adrenalin je zaslužan za onu toplotu u telu koju osećamo, za brže strujanje krvotoka, povećanje snage srca, proširenje zenica, širenje bronhija, povećanje koncentracije glukoze u krvi itd. Drugim rečima, adrenalin povećava snagu organizmu i priprema ga za bekstvo ili borbu. Svi znamo taj osećaj kada kao da rastemo i mislimo da smo sposobni za sva iskušenja pred nama. Mnogi ga smatraju ''najslađom drogom'', neki najboljim dopingom, pa je čak zabranjeno uzimanje ekstrata adrenalina sportistima pred velika takmičenja od strane Međunarodnog olimpijskog komiteta.

Mnogi ljudi postanu ovisnici adrenalina, i počnu se izlagati stresnim situacijama samo da bi osetili taj osećaj ''nadmoćnosti'' pred opasnošću. Počinju se baviti ekstremnim sportovima, samo da bi zadovoljili tu glad za adrenalinom. Padobranstvo je tipičan primer, pobediti najveći strah gubitka tla pod nogama, skočiti u ''ništa'', juriti preko 50 m/s ka tlu i imati osećaj potpune slobode u vazduhu, da bi u jednom trenutku otvorili padobran i bili ni na nebu ni na zemlji. Nakon određenog broja skokova, adrenalin se sve ređe oseti, pa se svesno pomera granica opasnosti. Skakanje sa vrha višespratnice u gradu, skok sa mosta, sa ivice kanjona samo su jedan primer te zavisnosti od adrenalina. Poslednji je svakako najopasniji, tzv ''Wingsuit flying'', ili let pomoću odela-krila. Specijalno dizajniranim kombinezonima koji imaju opne izmedju nogu i ruku i tela, kao kod leteće veverice, ovi skakači prestaju biti skakači, i postaju pravi letači, savlađujući velike daljine do konačnog otvaranja padobrana. Ovo je samo jedna vrsta zadovoljstva da se pobedi strah i pogleda smrti u oči. Tu je još i alpinizam, slobodno penjanje, ''bungee'' skokovi, splavarenje, zmajarenje... Dokle ide granica ljudske želje za zadovoljenjem ove strasti? To će samo vreme pokazati jer se ta granica svakodnevno pomera sve dalje i dalje. Ko zna, možda i skakanje iz stratosfere sa visine od preko 30 km jednom postane uobičajena pojava, a ne samo privilegija australijanca Felix Baumgartner-a.

Da bi osetili adrenalin, morate osetiti strah. Da nema straha, ne bi bilo ni adrenalina; da nema adrenalina organizam bi se nespreman suočio sa opasnošću koja mu preti i to bi se završilo vrlo neslavno po nas. Boraveći par godina među padobrancima, imao sam priliku da čujem jednu rečenicu koja mi je ostala u sećanju. Jedna od legendi 63. Padobranske brigade, pokojni potpukovnik Goran Ostojić, imao je običaj da vojnicima na prvom skoku kaže: ''Samo se budala ne boji i zato nastrada, hrabri ljudi prihvate strah i pobede ga. Strah je taj koji nas održava u životu.''

Rezime? Plašite se i dalje, ali nije strah ono najgore što vam se može desiti.