Za razliku od standardnog hodanja po konopcu koji je čvrsto zategnut između dve tačke, ovi ekstremni sportisti hodaju po još nestabilnijoj podlozi. Njihov konopac je opušteniji, što znači da tokom prelaska hodač balansira levo-desno, pa čak i odskače sa užeta.

Kao svaki sastanak organizacionog tima jednog festivala, i ovaj su pratili druženje, dobra hrana, mnogo pića (nadamo se ne previše alkohola), projekcije filmova sa San Candido filmskog festivala i brojni nastupi muzičkih bendova. Učesnici su mogli da pohađaju radionice za izučavanje joge ili da uživaju u grupnom paraglajdingu. Na Hajlajn okupljanjima sve odiše uobičajenom festivalskom atmosferom, dok ne dođe vreme za odmor.

Umesto da se povuku u šatore, učesnici se penju na visoko razapete žice na kojima su montirane ležaljke. Ko bi rekao da vam je i za odmor neophodna hrabrost i snaga? Kad je „odmor“ na visini od 2,324 metra, tu treba dodati i zrnce ludosti. Ipak, filozofija ovog festivala ne leži u pukom izlaganju opasnostima. Kao svoj moto, na poslednjem sastanku održanom 6-14. septembra 2014, A-tim je usvojio sledeće: popeti se ovde je oblik poštovanja svake emocije koju osećamo prema svom postojanju, sa svoje tačke gledišta.

Organizatori su poslali poruku da ekstremni sport koji upražnjavaju nosi duh poštovanja prema prirodi i istoriji i da ljudi koji u njemu učestvuju imaju poseban mentalitet i kulturu. Fotografije snimljene tokom ove avanture su obišle svet, a komentari koji su usledili su uglavnom puni divljenja prema samoj ideji i ekstremnim sportistima koji su se usudili da je ožive. Nama je, ipak, bio najduhovtiji komentar gospođe Clements-Grammont, koja je sa svog FB profila izrazila iskrenu zabrinutost u pogledu ovog avanturizma: „Mislim da ima mnogo ludaka na Alpima!”.

Foto: Anti Gravity Photography, Sebastian Wahlhuetter, Flo Taibon, Giordano Garosio i Balaz Mohai.