U nedostatku skandala tokom ovog leta, na meti tabloida našao se i neko ko živi i onda „kada mu loše krene“. Na niske napade, dok priprema koncerte na Kanli Kuli u Herceg Novom, Barba je odgovorio onako kako on najbolje zna – pesmom:

Danas su mediji tvrđave očuvanja vlasti, najmoćnije sredstvo vladavine. U tom smislu indikativni su navodi srpskog ombudsmana Saše Jankovića, koji je pre izvesnog vremena Tanjugu izjavio "Ovo više nije pitanje dobrog ukusa. Zahuktala tabloidizacija Srbije sada već predstavlja kršenje ljudskih prava, rušenje institucija, devalvira sve napore u borbi protiv korupcije i stavlja pod znak pitanja ono što pokušavamo institucionalno da uradimo u Srbiji".

Nekada se vlast od spoljnjih neprijatelja branila utvrđenjima, poput urušene Citadele, dok je unutrašnji mir oduvek održavala tako što je prividno zadovoljavala kratkoročne i najniže potrebe naroda, skrećući mu pažnju sa daleko važnijih problema. U starom Rimu podrška stanovništva obezbeđivala se po formuli pesnika Juvenala „panem et circenses“. Zahvaljujući podeli besplatnog hleba i sve većim interesovanjem za gladijatorske igre i druge javne spekatkle u organizaciji države, građani su izgubili svaki interes za politiku i brigu o javnim stvarima, odnosno prepustili je vladarima i njihovim birokratskim klikama.

Osim hleba, najgladnijima vlast deli i po kašiku pasulja ili kupusa, a za mentalno disciplinovanje se više ne koriste klasične gladijatorske igre. Tu ulogu su sa sličnom simbolikom preuzeli mediji. Aktuelni obračun sa Vladom Georgievim je eklatantan primer ubacivanja žrtve u arenu vezanih ruku. Publici je dozvoljeno da urla u ritmu koji im daju huškači željni sopstvene promocije (Šibul - lažno predstavljen kao doktor i psihoterapeut, advokat i direktor Damir, poslanica i psihološkinja Janković...). Vlado je doveden u položaj kažnjenika koga vezanog, po šerijatskom pravu, kamenuje ostrašćena masa, uzvikujući moralne parole kojih se ponajmanje pridržavaju bacači tog kamenja.

Evropskom konvencijom o ljudskim pravima predviđena je obaveza poštovanja pretpostavke nevinosti. Uprkos proklamovanom evropskom opredeljenju, u želji da se masi ponudi krv, mediji su Georgieva već proglasili krivim. Za razliku od starogrčkih suđenja gde su Melet, Anit i Likon pred okrivljenim dokazivali opštužbu o „štetnom uticaju na omladinu i poricanju moći bogova“, u ovom slučaju lažno predstavljeni Šibul, mimo profesionalne etike, daje dijagnoze iako Vladu nikada nije video u svojoj ordinaciji, upućujući ga na hospitalizaciju tako što će ga na to neko blizak „uceniti ili mu zapretiti“. Damir ga upućuje „da javno prizna da je pogrešio“, a političarka Janković odstupajući od Šibulovog metoda, preko medija skreće pažnju Vladovim najbližima da treba da mu pomognu, što bi zaista delovalo ironično da nije tužno.

Profesor saobraćajnog fakulteta Vujanić se priključio harangi. On pretpostavlja Vladovu krivicu, debatuje o odgovornosti sudije, ali odlazi i dosta dalje tvrdnjom da Vlado „nije u stanju da se ponaša društveno prihvatljivo“. Ovakve neodgovorne populističke izjave lede krv u žilama. Da li to znači da Georgieva treba odstraniti iz našeg društva?

Zabrinjava da u komentarima brojnih čitalaca nailazimo na opservacije o jeziku kojim govori Vlado, njegovom poreklu, potrebi da ga treba proterati sa napomenom da „ovde nema više mesta!“. Treba podsetiti da je u Nemačkoj u novembru 1933. godine, donet Zakon protiv opasnih kriminalaca kojim su propisane surove kazne protiv onih čije ponašanje nije društveno prihvatljivo, a potom na tom nacional-socijalističkom putu, septembra 1935. donet je i Zakon o zaštiti nemačke krvi i nemačke časti.

Dok sve ovo dobija oblik rijaliti šou-a u kom smo mi zamorčad, Vlado Georgiev sad već tradicionalno priprema koncerte na Kanli Kuli, tvrđavi jakih temelja, koja se neće urušiti, već će ostati da svedoči o njegvoj muzici i „daljini“ u koju su uprti negovi pogledi.