Kada je 2011. godine izbio građanski rat u Siriji, skoro četiri miliona ljudi je potražilo utočište u oklnim državama, Turskoj, Libanu, Jordanu i Iraku. Onima koji nisu imali gde, izbeglički kampovi su postali mesto boravka.
Pored Dadaaba u istočnoj Keniji, jordanski Zaatari je danas najveći izbeglički kamp na svetu. Prostire se na 3,3 km2, a kroz njega je prošlo više od pola miliona ljudi. Za 83,000 izbeglica, ovaj novi grad je postao trajno utočište.
Svakoga dana u kamp se doprema 17,8 tona hleba i 4,2 miliona litara vode. Pored toga, Ujedinjene nacije svakog meseca štićenicima kampa na kreditnu karticu uplaćuju sumu od 20 jordanskih dinara (28 $) sa kojom mogu da kupuju u nekom od lokalnih humanitarnih marketa.
U kampu su tri škole u koje je upisano 28,000 đaka, a svakoga dana se rodi još trinaestoro dece. Zdravstvena zaštita se sprovodi u tri bolnice u kojima se tretiraju sva oboljenja, od epidemija i hroničnih stanja do karcinoma.
Život u ovakvim uslovima je izuzetno težak, ali je ljudska želja za opstankom neuništiva. Stanovnici kampa su otvorili preko 3,000 raznih uslužnih delatnosti, od prodaje namirnica, odeće, mobilnih telefona do dostave pice. Ministarstvo trgovine Jordana sada planira da legalizuje ove poslove sa ciljem da zajednicu integriše u svoje društvo i uspostavi bar osnovne poslovne i zdravstvene standarde.
Kao i svaki drugi grad, i ovaj se suočava sa unutrašnjim problemima. Kamp ugrožavaju bande koje sprovode sistematsko nasilje prema stanvništvu, prvenstveno ženama. Jordanske vlasti su u kampu sagradile policijsku stanicu, ali je ona doslovno nestala preko noći. Stanovnici su pokrali građevinski materijal i ugradili ga u svoje barake. Električni piloni koji su postavljeni da osvetle ulice noću takođe nisu slavno prošli. Uništeni su u nebrojenim pokušajima ilegalnog priključenja domaćinstava, za šta nisu predviđeni.
Danas Jordan planira podelu kampa na 12 distrikta na na čijem će čelu biti predstavnici stanovnika. Nadaju se da će prenošenjem odgovornosti na stanovništvo podstaći osećaj svojine i , koliko je to moguće, stvoriti zdravije i bezbednije okruženje.