Jedan od najvećih virtuoza koje je svet zapamtio svoj život posvetio je klaviru. Sa 11 godina je imao čast da nastupa pred ruskim carem Aleksandrom I. U melodijama koje je komponovao primetan je snažan uticaj slovenske muzike. Njegove mazurke i poloneze i danas predstavljaju temelj poljske narodne klasične muzike. Živ temperament i strastvena ljubav prema klaviru, razlog su zbog kojeg su njegove melodije otključavale vrata mnogih pariskih salona. U njegovim melodijama mogla se zapaziti lakoća pokreta, obrta i prelaza. Svakom tonu podario je svojstven smisao, osmišljeno značenje i izražajnost. Kompozicije koje je odsvirao Šopen budile su u slušaocima one tople, najtananije emocije, koje su ujedno bile strasne i poetične. Sve ovo učinilo ga je „pesnikom klavira”. Mnogi su voleli da sviraju njegove kompozicije. Evo šta je jednom prilikom rekao pisac Oskar Vajld:

„Kada odsviram neki Šopenov komad, osećam kao da sam ronio suze nad gresima koje nikada ne počinih i tugovao nad nesrećama koje nikada nisu bile moje”.

Ideje za kompozicije navirale su spontano. Jednom je posetio svoju veliku ljubav Žorž Sand. U sobi je skakutao i jurio njen mali pekinezer, pokušavajući da uhvati vlastiti rep. Šopen se smejao toj igri, onda se zamislio, prišao klaviru i počeo da improvizuje jednu laku i vedru temu u tro-četvrtinskom taktu. Kada je završio, sav je blistao. Našao je besmrtnu melodiju, poznati Valcer u D-duru. Razumeo je lepotu jednostavnosti i znao koliko je teško dostići je:

„Jednostavnost je vrhunsko dostignuće. Nakon što odsvirate hrpe nota, iz njih počinje da se izdvaja prostodušna iskrenost kao krunska nagrada umetnosti.”

Leto 1849. je bilo kobno za njega. Bolest je uhvatila maha i oduzimala životnu snagu mladom umetniku. Imao je samo 39 godina. Poslednje reči pisane njegovom rukom su bile izraz bolne nostalgije za Poljskom:

„Uvek sam se bojao da ću umreti među strancima. Srećan sam što sam sada među svojima. Kada budem mrtav, molim vas, ponesite moje srce sa sobom u domovinu. Hoću da je uvek među vama.”

Gušeći se od neprekidnog kašlja izgubio je snagu da kaže bilo koju reč. Crpeći iz sebe i poslednji delić snage, na hartiji je drhtavom rukom napisao: „Kada me ovaj kašalj uguši, preklinjem vas, otvorite moje telo da ne budem pokopan živ”. Kako bi ispunila poslednju želju svog brata, sestra Frederika Šopena, Ludvika, prenela je njegovo srce u Varšavu gde je tajno uzidano u jedan stub crkve svetog Krsta. Od kada je Poljska postala nezavisna, na tom mestu stoji natpis: „Ovde počiva srce Frederika Šopena”.

Zanimljivosti:

• Svake pete godine održava se međunarodni konkurs pijanista „Frederik Šopen” u Varšavi.
• Međunarodni aerodrom u Varšavi dobilo je ime po Šopenu.
• Snimljena su dva filma o ljubavnoj vezi Šopena i francuske književnice Žorž Sand. Prvi film Impromptu snimljen je 1991, drugi Chopin: Desire for Love 2002. Takođe, postoji film A Song to Remember o Šopenovom životu, snimljen 1945. godine.
• Postoji video-igra za Xbox 360 sa Šopenom pod imenom Eternal Sonata (objavljena 2006. godine)
• Asteroid 3784 Šopen dobio je ime po njemu, kao i jedan krater na Merkuru.
• Šopenova muzika se pojavljuje u mnogim kultnim filmovima, na primer Pijanista i Građanin Kejn.
• Šopen je jedno vreme nosio bradu samo na jednoj strani lica, što je lakonski objašnjavao: „Nema veze, ionako publika vidi samo moj desni profil”.

Duh Frederika Šopena, čiji je ovozemaljski život bio kratak ali trag koji je ostavio u umetnosti neprocenjiv, zauvek će krasiti Poljsku kao najlepši kompliment njenom narodu. Kao podsećanje na velikog pijanistu, rođenog u samo svitanje ranog proleća, poslušajmo njegov Prolećni valcer.