Velike ljubavi velikih ljudi (XII) - Oskar Vajld i Konstanca Lojd

Priča o ljubavima slavnog pisca, neobična za vreme u kojem je živeo, dugo je tražila mesto u našem feljtonu. Ljubavna idila Oskara i Konstance Vajld prekinuta je njegovom neočekivanom samospoznajom, kada se u zrelim godinama upustio u emotivnu vezu sa muškarcem, mladim lordom Daglasom.

Krajem XIX veka, London je bio grad gde se na društveni napredak, umetnost, ljudske slobode i emancipaciju žena gledalo sa velikim odobravanjem. Oko društvene grupe Estetiks, koja se zalagala za ukidanje sputavajuće viktorijanske mode okupljao se veliki broj kreativnih ljudi, a među njima i Konstanca Lojd, slobodoumna i zabavna mlada žena. U krugovima Estetiksa, na zabavi u Grosvenor galeriji, Konstanca je upoznala književnu zvezdu u usponu, kritičara, pesnika i plejboja - Oskara Vajlda.

 

 

Zahvaljujući velikodušnim prihodima koje je dobijala od imovine svog dede, Konstanca je sebi mogla da dozvoli luksuz da se uda iz ljubavi i strasti, bez brige za materijalnu sigurnost. U jesen 1880. godine, dvadesetjednogodišnja Konstanca je poslala pismo bratu gde kaže da „traži nešto posebno od života, jer ne želi da njeno večito sanjanje postane nezdravo”. Koliko će je posebnost za kojom je tragala koštati, u tom trenutku nije mogla da pretpostavi.

Nagoveštaj sukoba njenih i Oskarovih etičkih načela nalazi se u ranoj prepisci mladog para, gde Konstanca kritikuje njegove stavove prema umetnosti rečima „plašim se da se ne slažem sa tvojim mišljenjem o umetnosti, koja ne može biti savršena bez savršene moralnosti, dok ti tvrdiš da su to različite i odvojive stvari”.

Vreme u kojem su živeli je donelo mnogo promena i napredak u ljudskim pravima, naročito nakon usvajanja Akta o imovini udatih žena, usvojenog 1882. godine, kojim su Britanke dobile pravo da raspolažu i trguju svojom imovinom, zadužuju se na svoje ime i pokreću sudske sporove. Ipak, konzervativni ostrvljani nisu bili spremni za skandal koji će im uskoro prirediti Oskar Vajld.

Nakon venčanja sa Oskarom, 1884. godine, Konstanca je istinski uživala u ljubavi i pažnji koju je dobijala od šarmantnog plejboja koji je umeo sa rečima. O tome svedoče i njena pisma.

„Kako da odgovorim na tvoja pisma, ona su isuviše lepa za reči koje znam. Mogu samo da sanjam o tebi po ceo dan... Kada bi imao magični kristal, ne bi mogao da vidiš ništa, veruj mi, sem tvog dragog lika u njemu zauvek. U mojim očima ne postoji ništa sem ljubavi prema tebi.”

Odmah nakon venčanja, par je za dve godine dobio dva sina, ali je slika sreće koja je predstavljena javnosti realno postajala sve više slika lične tuge i nezadovoljstva sa obe strane. U pismu prijatelju, Oskar piše o svojim osećanjima, gde se jasno vidi da zadovoljenje emotivnih potreba ne vidi u braku sa Konstancom.

„Postoje romantična sećanja i želja za romansom - ali samo to. Naši trenuci ekstaze su puka senka onoga što smo nekada osećali, ili ćemo osetiti jednog dana... Ponekad mi se čini da je život umetnika dugo i usamljeno samoubistvo i žao mi je zbog toga.”

Iako emotivno udaljeni, Oskar i Konstanca u visokom londonskom društvu još neko vreme uspevaju da sačuvaju iluziju skladnog para. Ona postaje društveno aktivna kao najglasniji zagovornik modne reforme i figurira kao vlasnica Oskarovog modnog magazina. Manje naklonjeni poštovaoci njenog rada počinju da šuškaju po londonskim krugovima da gospođa Vajld ne propušta priliku da se uplete u bilo šta za šta smatra da je dovoljno pomodno, pa bila to prava žena ili spiritualizam.

Ipak, Oskar joj je duboko zahvalan što se ne meša u previše u njegov život i ostavlja mu prostor da svoje emotivna lutanja nastavi sa drugim ženama, a kasnije i sa muškarcima. U drugoj knjizi bajki koju je objavio stoji posveta Konstanci:

„Katedrala je tebi posvećena. Male kapele pored su za druge svece... Sveće koje gore sa strane nisu veće niti sjajnije od velike zlatne svetiljke na oltaru, koja ima neverovatno srce i večni plamen.”

Dramski tekstovi koji su punili londonska pozorišta  i zabavan, dečački karakter, činili su da Oskar Vajld bude omiljeni viktorijanski pisac na čije se sitne ispade gledalo blagonaklono. Carinike je pozdravljao sa „nemam ništa da prijavim osim svog genija”, sugrađane je nazivao „divnim idiotima i briljantnim ludacima”, publici se nakon predstava klanjao sa cigaretom u ustima i preterivao u svim porocima.

 

 

Ipak, njegovu izjavu „Želim da probam sve plodove iz svetske bašte!” London nije mogao da „proguta“. Otac dva sina i cenjeni umetnik izazvao je javnu sablazan upustivši se u intimnu vezu sa mladim lordom Alfredom Daglasom, vatrenim obožavaocem njegovog romana „Slika Dorijana Greja”. Ova veza je otvorila novo poglavlje u životu Oskara Vajlda, prožeto perverzijom i druženjem sa starim poznanicima lorda Daglasa - mladim muškim prostitutkama.

Uticajna porodica Daglas, prvenstveno lordov otac markiz od Kvinsberija, pokušavala je na sve načine da osujeti ovu vezu za koju su krivili slavnog pisca. Prvo po privatnoj tužbi, a kasnije i krivično, Vajld je 1895. godine zbog „nakaznog ponašanja” osuđen na dvogodišnji prinudni rad, a od strane londonske javnosti na doživotnu nepodobnost.

 

 

Njegova predviđanja iz mladosti, kada je izjavio „potpuno sam siguran da ću biti slavan, ili bar ozloglašen” doslovno su se obistinila. Bio je i jedno drugo. Konstanca Vajld je napustila zemlju kada je Oskar završio u zatvoru i privremeno se nastanila u Švajcarskoj, promenivši prezime sebi i sinovima u Holand. Posetila ga je u zatvoru samo jednom, da mu donese vest o smrti majke i natera ga da se odrekne svih roditeljskih prava nad decom. Samo tri godine kasnije, u četrdesetoj godini, Konstanca je umrla nakon operacije kojom je pokušala da izleči jedan oblik paralize zadobijen posle pada niz stepenice u vreme kada je živela u Londonu. Sahranjena je u Đenovi, pod lažnim imenom, a tek mnogo godina kasnije njen brat je na spomenik dodao epitaf „Supruga Oskara Vajlda”.

 

 

Nedugo nakon Konstance, Oskar je preminuo u Parizu od posledica meningitisa, 1900. godine, tri godine nakon što je odslužio kaznu. Nespreman da se odrekne lorda Daglasa, nije ispoštovao jedini uslov koji mu je Konstanca postavila da bi mu finansijski pomogla nakon izlaska iz zatvora. Nakon što je i ljubav sa mladim lordom u Parizu doživela fijasko, ostao je sam i siromašan u jeftinom pariskom hotelu.

Sećanje na njegov duhoviti um koji ga nije izdao ni u najtežim životnim okolnostima sačuvan je u poslednjoj anegdoti iz života slavnog pisca; esteta i zaljubljenik u lepotu, modu i luksuz, iz dna duše je prezirao neugledne tapete na zidovima hotelske sobe, toliko da im se neposredno pred smrt obratio rečima: „jedno od nas će morati da ode”.

 

 

izvor: Citati prepiske Oskara i Konstance su preuzeti iz knjige Freni Mojl „Konstanca: tragičan i skandalozan život supruge Oskara Vajlda” iz 2014. godine.

 

Creative Commons License Zabranjeno je kopiranje članka na druge sajtove bez validnog linkovanja ka originalnom tekstu u skladu sa licencom ΜΕΔΙΑΣ by Vojin Petrović is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License i prema odredbama Zakona Republike Srbije o autorskim i srodnim pravima ("Sl. glasnik RS", br. 104/2009, 99/2011 i 119/2012). U slučaju neovlašćenog kopiranja bićemo prinuđeni da preduzmemo korake u skladu sa čl. 35 i čl. 36 Zakona o autorskim i srodnim pravima i zatražimo naplatu zakonom propisane nadoknade.

Pretraga
Preporučujemo
Arhiva članaka
Misao dana

Kao ljudskim bićima, naša veličina ne leži toliko u mogućnosti da promenimo svet - jer to je mit atomskog doba - već u mogućnosti da promenimo sebe.

Mahatma Gandi

Prijavite se

Prijavite se na listu za primanje informacija o novim člancima i ostalim dešavanjima na našem Magazinu. Unesite Vašu E-mail adresu:

ΜΕΔΙΑΣ na Fejsbuku
ΜΕΔΙΑΣ na Twitteru

Creative Commons License ΜΕΔΙΑΣ by Vojin Petrović is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License. |