Braća Richard i Maurice McDonald su pre 75 godina svoj mali biznis nazvala „McDonald's Famous Barbeque“ (Čuveni MekDonaldov roštilj) i ponudila gostima četrdesetak jela sa roštilja. U oktobru 1948, nakon što su procenili da najveći deo njihovog profita dolazi od prodaje hamburgera, oni svode meni restorana na jednostavnu ponudu koja uglavnom podrazumeva hamburgere, pomfrit i sok od pomorandže. Naredne godine, u ponudu uključuju i Coca-Colu. Sistem samoposluživanja i linijska priprema hrane im omogućavaju da svoje hamburgere prodaju za samo 15 centi, što je bilo upola manje nego u tadašnjim klasičnim restoranima.

Početkom 1950-tih braća McDonald počinju da prodaju franšizu svog restorana, i tada niču novi McDonald’s-i u Arizoni i Kaliforniji. Braća daju licencu Reju Kroku (Ray Crock), prodavcu čuvenih milk-šejk mašina, koji podiže McDonald’s restorane širom SAD-a. U aprilu 1955, McDonald’s postaje korporacija. Ustanovljena je jednobrazna praksa prodaje, prepoznatljive uniforme i standard usluge. Mala roštiljarnica iz Kalifornije je bila spremna za lansiranje na svetsko tržište.

Iako se danas često čuju primedbe na kvalitet namirnica koje nudi ovaj globalni vođa u svetu brze hrane, rukovodstvo McDonald’s-a ne želi da se odrekne prakse koja više od pola veka garantuje ogroman finansijski uspeh. Mada u svoju ponudu u poslednje vreme dodaju zdrave obroke, poput piletine i svežih salata, McDonaldov hamburger će, čini se, zauvek ostati najpoznatiji i najprodavaniji artikl ovog restorana.

U čemu je tajna njihovog uspeha? Najčešći odgovor koji se čuje je - doslednost. Bilo da svoj obrok naručite u Njujorku, Singapuru ili Beogradu, dobićete hranu istog ukusa i kvaliteta, po približno istoj ceni i uz poštovanje strogih propisa higijene, ljubaznosti i brze usluge. Popularni „Mek“ nikada nije lutrija - dobijate ono što naručite, pripremljeno na način na koji ste navikli.