Narod ovog regiona je dugo molio vlasti da naprave prolaz kroz brdo i skrate put do najbližeg grada za čak 60 kilometara. Nažalost, ovaj projekat nije bio prioritet vladi i meštani brojnih sela su morali da koriste komplikovan i nepristupačan zaobilazni put kada idu u nabavku, do lekara, ili da obave bilo koji drugi posao u gradu. Dashrath Manjhi je u trenutku kad je započeo svoju misiju imao samo 25 godina. Koristeći čekić, dleto i lopatu, probio je kamenu planinu i napravio put dug 110, a širok 9 metara.

Dashrath Manjhi je bio siromašni bezemljaš koji je prodao svoje oskudno stado da bi kupio alat. Tragični gubitak je od njega napravio fanatičnog radnika. Po ceo dan, a često i noć, je provodio lupajući stene. Meštani su ga gledali sa sažaljenjem i podsmehom, a oni sa bujnijom maštom su tvrdili da je zaposednut mračnim silama. Nepoverenje u njegovu misiju je trajalo dok put nije dobio svoju formu, a brdo do pola probijeno. Tada su počeli da mu prilaze i pomažu. Indija je zemlja u kojoj vlada strahovito siromaštvo i ljudi koji su mu pomagali nisu imali ništa savremeniji alat od onog sa kojim je Dashrath Manjhi godinama raspolagao, ali je svaka odmorna ruka značila misiji ovog odlučnog čoveka. Njegov san je ostvaren kada je poslednji komad stene pao i kada je umesto kamena koga je gledao više od dve decenije ugledao dolinu koja vodi ka gradu.

Dashrath Manjhi nikada nije dobio pomoć od države za ono što je uradio, sem što je 2007. godine, nakon što je preminuo u siromaštvu u kojem je proživeo ceo svoj život, sahranjen o njenom trošku. Trebalo mu je 22 godine da ostvari svoj san, od kojeg lično nije imao ništa, sem zahvalnosti ljudi koji danas svakodnevno prolaze putem koji je golim rukama prokopao. Ime „Čoveka planine“ meštani sela Gehular i celog Bihara danas izgovaraju sa poštovanjem.