Sredinom prošlog veka još uvek je bilo uvreženo mišljenje da je detinjstvo samo po sebi zlatno doba, pošteđeno trauma predodređenih za odrasle. Onda se pojavio Čarls Šulc, tvorac stripa Klinje (originalno ime Peanuts - „kikiriki”), koji je promenio prirodan poredak stvari i kroz svog junaka pokazao da deca emotivni bol osećaju intenzivnije i pamte duže nego odrasli.
Čarli Braun je mali, simpatičan gubitnik, vođa „kikiriki” klana Klinja. Ipak, daleko je od klasičnog vođe. Uporno trpi uvrede Violet i Peti, koje se uglavnom odnose na veličinu njegove glave. Poredeći je sa loptom za plažu, globusom, plehom za pitu, mesecom, balonom... narušavale su Čarlijevo samopouzdanje i izazivale duševnu patnju. Međutim, Čarlijevo neraspoloženje nije trajno. Nepopravljivi optimista se brzo oporavlja od trenutnog pesimizma i samosažaljenja tragajući za boljom budućnošću.
Čarli Braun nas podseća, više nego bilo koji drugi crtani lik, kako je teško biti ranjiv, mali i sam na svetu, i šta uopšte znači biti čovek. Istovremeno uvodi moderan standard vaspitavanja dece, nečuven za svoje vreme, gde ističe da tužne i mračne emocije kod dece ne treba zanemarivati, ali da ih ne treba ni štititi od takvih emocija, koje su jednako kao i one lepe važne za odrastanje. Dva osećanja, dosadu i nesigurnost, izdvaja kao najkompleksnije probleme detinjstva.
Biti svoj je teška igra
U liku Čarlija Brauna mnogi su prepoznali osobine njegovog tvorca, Čarlsa Šulca. Kada je govorio o svom životu, nikada nije govorio o detinjstvu, već priču počinjao od subote, 1. marta 1943. godine, kada je nakon duge borbe sa karcinomom umrla njegova majka Dina, a on regrutovan u vojsku. Ono što je nazivao „najvećom tragedijom” bilo je kulminacija detinjstva i mladosti provedenih u neizvesnosti, tihoj borbi sa najstrašnijim protivnikom i tuzi koja je došla mnogo kasnije, u godinama kada je postao najplaćeniji crtač na svetu. Ta tiha patnja prožima njegove Klinje kroz lik Čarlija Brauna u čudnoj mešavini očaja i optimizma:
- „Da li bi voleo da si Abraham Linkoln?” - Peti je pitala Čarlija Brauna.
- „Sumnjam”, rekao je. „Meni je dovoljno teško što sam običan Čarli Braun.”
Biti Čarls Šulc je bilo jednako teško. Njegovi prijatelji svedoče da nije lako sklapao prijateljstva i da ga je bilo „teško upoznati i teško razumeti”. On sam je tvrdio da ga svako ko čita njegove stripove odlično poznaje.
Postoje dve vrste ljudi, oni koji češkaju i oni koji bivaju češkani
Ovim rečima, koje u stripu izgovara Čarlijev ljubimac Snupi, Šulc pojednostavljuje kompleksnost života i objašnjava da prosto nisu svi ljudi isti - dok jedni komfor nalaze u sigurnosti i razmaženosti, drugi kao svoju životnu misiju vide ugađanje drugima. Različitost je u redu, poručuje kroz likove Čarlijevih drugara - otrovne opasnice Lusi van Pelt, muškobanjaste Pepermint Peti, dragog Linusa sa ćebencetom, zaljubljene Marsi, svojeglavog Šredera, i naravno, grandioznog egocentrika Snupija. Sam Šulc je rekao da „normalan čovek ne bi u ovakvo društvo smestio napaćenog, ali neuništivog Čarlija Brauna”.
Šulcova priča nije uobičajena. Mnoge mlade ljude traume odrastanja odvedu na životne stranputice. Klinje su nastale kao rezultat borbe velike kreativnosti sa unutrašnjim demonima i izrodile neobičnan svet crtanog filma, gde glavnog junaka volimo i zbog njegovog osećaja duboke unesrećenosti i zbog borbe sa tim osećajem, često na načine koji deluju banalno i komično. Upravo činjenica da je uspeo da stvori nešto značajno u trenucima kada mu je lični život delovao kao besmislen i beznačajan, učinilo je Šulca genijem stripa, a Čalrija Brauna jednim od najomiljenijih crtanih likova na svetu.
