Tabu temu psihijatrijskih bolnica pokušali su da podstaknu Centar za kulturnu dekontaminaciju – CZKD i IAN – Međunaronda mreža pomoći kroz tribinu „Institucije i sloboda“ – prevazilaženje politike i prakse nasilja u psihijatriji a koja se odnosi na politiku lečenja i uslova nasilja i slobode ljudi koji se kod nas vode kao psihijatrijski slučajevi. Tom prilikom je bio prikazan film rađen po životnoj priči čuvenog psihijatra Franka Bazalje (Franco Basaglia), koji je pokrenuo mnoga filozofska pitanja, pre svega vrednosna i etička, razotkrivajući ideju u sukobu sa rigidnošću sistema.

Film je aktuelan, jer traži mesto i zadatak profesionalca u sistemu, time i njegovu ulogu u obračunu sa demagogijom koju sistem nosi u sebi, kao i ličnu odgovornost za unapređenje sistema. Film zadire u intimu smisla i besmisla, sudbine i spontanosti, samosvojnosti i konformizma, religije i društvenih konvencija, a pre svega otvara pitanje uloge pojedinca u društvu i njegove socijalne odgovornosti.

U režiji Marka Turka, film „Bio jedan grad ludaka“ prikazuje razliku u pristupu osobama sa mentalnim smetnjama na primeru "ludnice" u Gorici, italijanskom gradu na samoj granici sa socijalističkom Jugoslavijom. Prikazana je reforma klasičnog psihijatrijskog pristupa lečenju šezdesetih godina u Italiji, u kojoj jedan pojedinac, doktor Bazalje, pokušava da deinstitualizuje psihijatrijske, čelično ustanovljene moći. Doktor levičar se "osmelio" da nađe mesto i zadatak profesionalca suprotstavljajući se konformizmu svojih kolega psihijatara, desničara. Imponuje njegovo preuzimanje lične odgovornosti za neželjene posledice nastale u toj borbi, i propuštanje udobnosti koju mu je nudio sistem, da se u njega uklopio. On predstavlja slikovit primer kako sistem aktivira svoje surove oblike samozaštite kada je ugrožen od strane "neukroćenog" pojedinca.

Bazalja ispred sebe nije video ludaka, već čoveka koji je bolestan. Sukobio se sa stereotipom da onaj ko je oboleo ne zaslužuje da bude tretiran kao čovek. On polazi od toga da su svi ljudi jednaki, a da oni koji su bolesni zaslužuju pojačanu pažnju i brigu društva. Za njega su ludnice neodgovarajuća mesta, naziva ih skladištima u kojima je nemoguće bilo kakvo lečenje. Posebnu pažnju obraća na pristup čovekovoj individualnosti koja po njemu predstavlja preduslov za lečenje.

Iako psihijatar, Bazalja je postupanje prema osobama sa mentalnim poremećajima posmatrao primarno sa filozofskog stanovišta, a njegovi sudovi su prevashodno logički i analitički. Na taj način, on je psihijatrima oduzeo ekskluzivnost - u smislu da su isključivo oni kompetentni da govore na tu temu. Time je ukazao na potrebu da se položaj osoba sa mentalnim poremećajima posmatra i sa drugih aspekata, između ostalog i pravnog.

Prošlo je mnogo vremena od ove istinite priče, a vojnici sistema (bilo državni, profesionalni, pa i akademski...) spremni su da beskompromisno upotrebe sva raspoloživa sredstva obračuna i lične diskrecije svih onih koji napadaju njihovu udobnost i najniže lične interese.

Mnoge ideje Franka Bazalje koje su slikovito prikazane u filmu, danas predstavljaju opšte prihvaćene međunarodne standarde: lečenje uz podršku u zajednici, intenziviranje psiho-terapeutskog rada, ograničavanje dugotrajnih hospitalizacija, uklanjanje rešetaka po hodnicima i ograda oko bolnica, ukidanje žicom zatvorenih kreveta, humanizovanje prostora i odeće pacijenata i osoblja, obezbeđenje privatnosti pacijenata, prestanak disciplinovanja pacijenata vezivanjem, izolacijom ili elektrošokovima...

U CZKD je ovaj film pokrenuo raspravu o tome kakvo je stanje u našim psihijatrijskim ustanovama? Da li se radi o zatvorenicima ili duševno obolelim licima kojima treba ozbiljna pomoć? Ko se o njima brine i na koji način? Imaju li ti ljudi bilo kakve životne šanse?

U Srbiji postoji pet velikih psihijatrijskih ustanova sa preko 3.000 kreveta. To su dislocirane ustanove koje funkcionišu kao azil. U psihijatrijskoj bolnici u Vršcu, od 800 pacijenata, polovina je na lečenju duže od godinu dana a preko 100 pacijenata duže od 10 godina. Ako uzmemo u obzir podatak da je smrtnost u toj bolnici 350 lica godišnje, kakvo je to lečenje?

Sve ovo ukazuje na to da smo daleko od deinstitucionalizacije. Da li će se u Srbiji pojaviti novi, hrabri lekari poput Bazalje, koji će stvoriti uslove za tretman osoba sa mentalnim poteškoćama?

Tokom nedavne posete Srbiji, Visoka komesarka za ljudska prava UN Nejvi Pilaj je izjavila:

„Postoje oblasti u kojima nedostatak resursa nije prepreka, već je ključni sastojak koji nedostaje veliki koncentrisani napor svih onih na vlasti. Oni na odgovornim položajima mogu i treba da promene stvari“.