Nadežda Petrović - akademska slikarka, dobrotvor i ratnica

Autor Ljudi i događajiUmetnost

U nekadašnjoj Ratarskoj ulici, današnjoj ulici 27. marta u Beogradu, živela je porodica Dimitrija i Mileve Petrović. Dimitrije (Mita) je bio pasionirani skupljač istorijskih dokumenata, a Mileva posvećena majka trinaestoro dece od kojih će imena dvoje, slikarke Nadežde i pesnika Rastka, ostati zlatnim slovima upisana u istoriju srpskog umetničkog stvaralaštva.

Nadežda Petrović je rođena u Čačku, 12. oktobra 1873. godine. Jedanaest godina kasnije, porodica se preselila u Beograd, u kuću Dimitrijevog oca, Maksima Hadži-Petrovića. Bila je to kuća u kojoj žamor nije prestajao ni noću ni danju. Majka Mileva, rođena Zorić, bila je sestričina Svetozara Miletića, a njen i Mitin dom uvek otvoren za najviđenije intelektualce tog doba - Ivana Meštrovića, Jovana Skerlića, Branislava Nušića, Vladislava Petkovića - Disa, ali i za politički aktivne pripadnike Mlade Bosne - Principa, Gaćinovića, Žerajića i dr.

Život u takvom okruženju je nesumnjivo bio veoma podsticajan za razvoj umetničke duše. Nadeždin otac, koji je i sam u mladosti želeo da postane slikar, nesebično je podržao njen talenat. Prva slikarska znanja ona stiče u Višoj ženskoj školi, gde 1891. godine dobija diplomu nastavnika crtanja. Nastavlja obrazovanje u Prvoj srpskoj crtačkoj školi Kirila Kutlika, a 1898. godine odlazi u Minhen sa namerom da godinu dana uči slikanje u školama Antona Ažbea i Juliusa Ekstera. U Minhenu, ipak, ostaje naredne četiri godine. U prestižnim slikarskim školama sreće Kandinskog i Javljenskog, ali i brojne umetnike iz regiona (Meštrovića, Kaljevića, Grohara, Jakopića, Milovanovića i dr.) sa kojima će u kasnije izlagati na zajedničkim jugoslovenskim izložbama.

Prvu i jedinu samostalnu izložbu Nadežda Petrović je imala u Beogradu, 1900. godine, kada je naišla na teška osporavanja umetničke kritike. Njen inovativni impresionizam koji je donela iz Ažbeove škole, obeležen snažnim pokretima četke, debelim nanosima pigmenta i širokim slobodnim potezom, beogradska umetnička kritika još uvek nije bila spremna da prihvati. Jedan od kritičara se čak odvažio da sve sledbenike impresionizma nazove „bolesnim i trulim mozgovima”. Ipak, njen talenat nisu osporili, već samo osudili što ga olako odbacuje podležući alternativnim novotarijama. Izlagala je i dalje, veoma često, na zajedničkim izložbama u Ljubljani, Parizu, Zagrebu i Rimu.

Negde u to vreme, Nadeždin otac Dimitrije Petrović pada u nemilost kralja Aleksandra Obrenovića koji ga ukazom naprasno penzioniše tokom masovne čistke protivnika kraljevog braka sa Dragom Mašin. Kao izuzetnog poznavaoca srpske istorije, kralj je pokušao da ga ubedi da napiše biografiju kraljice Drage u kojoj bi dokazao njeno plemićko poreklo. Ne želeći da učestvuje u prekrajanju istorije zarad kraljeve zaluđenosti kontroverznom gospođom Mašin, Dimitrije ovaj zadatak odbija i dospeva na crnu listu kraljevskog para. Nadežda se tada vraća u Srbiju, prvenstveno u želji da mu pomogne, ali se ozbiljno uključuje i u politička dešavanja u regionu. Uz pomoć Branislava Nušića osniva humanitarnu organizaciju Kolo srpskih sestara, i kao jednu od prvih misija upisuje pomoć napaćenom makedonskom narodu posle Ilindanskog ustanka. Tu je nastala njena drama, Vojvoda Micko Porečanin, o vremenu stradanja tokom komitskih borbi u poslednjem periodu Turske carevine na Balkanu. Drama nije objavljena ni za vreme njenog života, a ni neposredno nakon smrti, jer je naslednici nisu smatrali vrednim delom zaostavštine. Publikovana je tek početkom ovog veka.

Njen umetnički rad u Beogradu u fazi pune slikarske zrelosti, kao i na samom početku, obeležava mnogo buke i osporavanja. Na Prvoj jugoslovenskoj umetničkoj izložbi, u čijoj je organizaciji bila veoma angažovana, izlaže samo jednu sliku - Žetva. Zvezda izložbe, između 96 jugoslovenskih umetnika, bio je Paja Jovanović, a kritika je o Nadeždinoj slici imala usaglašen komentar - „bez nje se moglo”. Zanimljivo je da je ni umetnici nisu štedeli, odbijajući da prihvate buđenje novog pravca u svom izvornom obliku. Ivan Cankar konstatuje da „gospođica nema ukusa”, a pesnik Antun Gustav Matoš kaže da su njene slike „nervozne, apokaliptične, crvena boja tu gospodari kao krv i crvena vatra, što sagorijeva život bilja i mesa”.

Nadežda prati svoj instinkt i ne odustaje od jedinstvenog umetničkog izraza. Tokom 1910. godine stvara u ateljeu Ivana Meštrovića u Parizu, gde upoznaje Matisa, Pikasa i Rodena. Sam Meštrović bira slike koje će Nadežda izložiti na pariskoj jesenjoj izložbi, na kojoj su prikazana njena najznačajnija dela sa primetnim napretkom u tehnici i umetničkom izrazu.

Vraća se u Srbiju 1911. godine, kada joj umire otac, a godinu dana kasnije i majka. Iz pariskih umetničkih salona Nadežda Petrović smelo ulazi u kaljugu i čemer rata. Balkanski ratovi je odvode daleko od umetničkih ateljea, kada postaje jedna od mnogih ratnih bolničarki, ali i jedna od samo dve žene koje je Vrhovna komanda odredila za vojnu službu. U oba balkanska i Prvom svetskom ratu brinula je o ranjenicima i bila angažovana u drugim ratnim operacijama. U džakovima žita je prenosila municiju za srpske vojnike. Požrtvovan rad u vojnim bolnicama smenjivao se sa trenucima stvaralaštva kada su nastajale slike Prizrena, Vezotrovog mosta, Skoplja i Kosovog polja, kao i veliki broj fotografija. Prvi svetski rat je zatiče u Italiji, gde se 1914. godine oporavljala od tifusa koji je preležala u Skoplju. Prekida lečenje i vraća se u Srbiju da pomogne svojim saborcima, ali je tifus zauvek odnosi u Valjevskoj bolnici, 3. aprila 1915. godine, u 42. godini.

Njen stvaralački opus istoričari umetnosti danas dele na četiri perioda: Minhenski (1898-1903), Srbijanski (1903-1910), Pariski (1910-1912) i Ratni (1912-1915).

 

Tek dve decenije nakon njene smrti, umetnička javnost počinje da razumeva slike Nadežde Petrović i uviđa lepotu neverovatne ekspresije, snage i hrabrosti koja izbija iz motiva nacionalne istorije, ljudi i predela. Koloristički vrtlog koji je često stvarala smelim mešanjem ljubičastih, plavih i crnih tonova, uz užarenu crvenu koja u bogatim nanosima dominira na velikom broju njenih slika, doneo je u malu balkansku zemlju duh evropskog impresionizma i nagoveštaj rađanja apstrakcije. Nažalost, odsečen od Evrope i zarobljen u zamci svoje lične ratne drame, Balkan ga tada nije prepoznao.

Žena izuzetne hrabrosti, požrtvovanosti i ogromnog umetničkog talenta sagorela je u usudu večitih balkanskih stradanja. Sličnu sudbinu doživeo je i veliki broj njenih slika. Na godine osporavanja i zaborava stavljena je tačka 1938. godine, kada je u paviljonu Cvijeta Zuzorić u Beogradu organizovana retrospektivna izložba stvaralaštva prve srpske akademske slikarke impresionizma, ratnice, moderniste, rodoljuba i kosmopolite. U Čačku, gde je rođena, od 1960. godine se održava slikarsko bijenale pod nazivom Memorijal Nadežde Petrović, jedna od najstarijih i najznačajnijih likovnih manifestacija u Srbiji. U Pionirskom parku u Beogradu nalazi se njen spomenik, dar grada Aranđelovca Beogradu iz 1989. godine, poklonjen povodom IX skupa Nesvrstanih zemalja. Lik Nadežde Petrović krasi i novčanicu od 200 dinara.

Njena umetnička snaga do danas je ostala neiscrpni izvor inspiracije mladim slikarima i sinonim za istrajnost, nepokolebljivost i stvaralačku doslednost.

Creative Commons License Zabranjeno je kopiranje članka na druge sajtove bez validnog linkovanja ka originalnom tekstu u skladu sa licencom ΜΕΔΙΑΣ by Vojin Petrović is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License i prema odredbama Zakona Republike Srbije o autorskim i srodnim pravima ("Sl. glasnik RS", br. 104/2009, 99/2011 i 119/2012). U slučaju neovlašćenog kopiranja bićemo prinuđeni da preduzmemo korake u skladu sa čl. 35 i čl. 36 Zakona o autorskim i srodnim pravima i zatražimo naplatu zakonom propisane nadoknade.

Komentari:

Ostavi novi komentar
Sopček Đura, 20.10.2016.
Uvažena g.Mirjana, Vaš izbor tekstova i stil pisanja je za SVAKU POHVALU!!! Pišući tekst o Nadeždi Petrović, u nekoliko reči rekoste toliko puno o našoj istoriji: ...sagorela je u USUDU večiti balkanskih stradanja! SJAJNO...
Odgovori
Pretraga
Preporučujemo
Arhiva članaka
Misao dana

Nazivaju ljude Vaša ekselencijo, Vaša svetlosti, Vaša plemenitosti, milostivi gospodine, gospodaru, ali samo jedan naziv priliči svima, a nikog ne vređa. Taj naziv je brate ili sestro. Taj naziv je još i stoga dobar što nas podseća na onoga Oca po kome smo mi svi braća i sestre. Sve dok ljudi ne budu sve druge ljude smatrali braćom, a život najvišim od svih dobara, uvek će se iz ličnih interesa uništavati život drugih ljudi.

Lav Nikolajevič Tolstoj

Prijavite se

Prijavite se na listu za primanje informacija o novim člancima i ostalim dešavanjima na našem Magazinu. Unesite Vašu E-mail adresu:

ΜΕΔΙΑΣ na Fejsbuku
ΜΕΔΙΑΣ na Twitteru

Creative Commons License ΜΕΔΙΑΣ by Vojin Petrović is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License. |