Velike ljubavi velikih ljudi (XVII) - Frida Kalo i Dijego Rivera

27 Jan 2016
Autor Mirjana
2433 pregleda

Frida je bila mlada slikarka koja je od slavnog meksičkog muraliste zatražila stručno mišljenje o svojim radovima. Uprkos razlici od dvadeset godina između njih se rodila burna i strasna ljubav.

Velike ljubavi velikih ljudi (XVII) - Frida Kalo i Dijego Rivera

Venčali su se 1929. godine, kada je ona imala 22, a on 42 godine, na veliko razočarenje Fridinih roditelja koji su par nazvali „slon i golubica”. Teški karakteri i nestalne emocije koje su ih vodile u brojna neverstva uslovili su da se razvedu nakon deset godina braka, 1939. godine, a ubrzo potom ponovo venčaju, nastavljajući burnu sagu svoje ljubavi. Njihov brak su pratili profesionalni uspesi, pa mnogi ovaj najpoznatiji umetnički par Latinske Amerike danas nazivaju „najuspešnijom umetničkom alijansom”. Umetnički rad Fride i Dijega je bio visoko cenjen još za vreme njihovih života, što je veliki i redak blagoslov za umetnika. Za razliku od profesionalnog, njihov emotivni život je bio beskonačni tobogan.

Dijego Rivera (1886-1957) rođen je u Gvanahuatu u Meksiku, ali se sa porodicom preselio u Meksiko Siti kada je imao osam godina. Studirao je na Akademiji San Karlos i usavršavao se u radionici Hosea Gvadalupe Posade, čiji je uticaj veoma primetan u njegovim radovima. Odlazi u Pariz 1909. godine, kao dobitnik stipendije, i tamo se upoznaje sa Pablom Pikasom. Nakon kraćeg eksperimentisanja sa kubizmom, razočaran elitizmom pariskih umetničkih krugova odlazi u Italiju gde se posvećuje proučavanju umetnosti renesanse.

Nakon povratka u Meksiko, Dijego se vraća svojim korenima. Otkriva da želi da stvara umetnost koja će biti bliska njegovom narodu. Ovom stavu značajno je doprinelo učešće u Meksičkoj socijalističkoj revoluciji, koje ga je inspirisalo da narod Meksika kroz svoje radove edukuje o nacionalnoj istoriji i kulturi. Njegovi murali, izloženi na javnim mestima, ilustruju hispano kulturu u pre-kolumbijskom periodu, špansko osvajanje, pokatoličavanje starosedelaca, socijalne teme i Meksičku revoluciju. Pored murala, Dijego u tom periodu najčešće na manjim formatima slika radnike i seljake, a posebnu inspiraciju nalazi u zemlji i njenim plodovima.

Frida je bila njegova treća supruga. Iako nije bio fizički privlačan, Dijego Rivera je važio za velikog zavodnika. Mlada umetnica je bila lak plen za cenjenog slikara i muralistu, sa kojim je delila i iste ideološke stavove. Bili su veliki zagovornici komunizma. Uprkos svom ideološkom opredeljenju, Dijego je rado prihvatao dobro plaćene slikarske poslove za milionere u SAD-u, u koje je uvek ugrađivao svoje avangardne političke stavove. Edsel Ford ga je 1932. godine angažovao da muralima oslika baštu Instituta umetnosti u Detroitu koji su predstavljali radnu snagu Fordove fabrike automobila. Realistične slike radnika u pogonima Rivera je iskombinovao sa alegorijskim prizorima snage čoveka i jednakosti društvenih slojeva.

Na mnogo manje razumevanja je naišao radeći za Nelsona Rokfelera. Na nesuđenom muralu u Rokfeler centru u Njujorku Čovek na raskršću, našao se upadljivo istaknut lik Lenjina. Rokfeler je zahtevao da se njegov lik ukloni, a Rivera je ponudio da nasuprot njemu naslika Linkolna. Pošto kompromis nije postignut, Rivera je vratio honorar, a mural je uništen. Dve godine kasnije, on je manju verziju istog murala oslikao na zidu Palate lepih umetnosti (Palacio de Bellas Artes) u Meksiko Sitiju i nazvao ga Čovek, kontrolor univerzuma.

U periodu posle Drugog svetskog rata (1945-1951) radio je na složenoj seriji murala Od pre-hispano civilizacije do Osvajanja. Njegov poslednji mural je Popularna istorija Meksika.

Dok je Rivera bio okrenut ka spoljašnjem svetu, stvaralaštvo Fride Kalo (1907-1954) je počivalo na dubokim unutrašnjim osećanjima. To je umnogome podstakla serija tragičnih događaja iz njene rane mladosti. Rođena je u predgrađu Meksiko Sitija, od oca nemačko-jevrejskog i majke meksičko-indijanskog porekla. Sa prvim zdravstvenim problemima se srela još u šestoj godini kada je obolela od poliomielitisa. Zbog posledica koje je bolest ostavila, celog života je hramala na desnu nogu. U osamnaestoj godini je jedva preživela nesreću u lančanom sudaru iz kojeg izlazi sa polomljenom kičmom, ključnom kosti, rebrima, karlicom i čak jedanaest preloma na već slaboj desnoj nozi.

Nakon nesreće, prikovana za krevet, Frida počinje da slika. Njen oporavak od tako teških povreda smatran je čudom. Iako više nikada u životu nije bila fizički zdrava, Frida je sačuvala snagu volje i izuzetan smisao za humor. Uprkos teškim povredama koje su ostavile traga na njenom telu, Frida je bila lepa žena. Od nedostataka na svom licu je napravila jedinstven i upečatljiv zaštitni znak, ističući sama na autoportretima jake obrve i primetne nausnice. Dijego Rivera je neobično voleo i insistirao da ona nosi vezene haljine i traku u kosi - tehuanas, tradicionalni ukras indijskih plemena iz doba matrijarhata. Čuvene minđuše „ruka” koje se nalaze na njena dva portreta dobila je na poklon od Pabla Pikasa. Zbog neobičnog načina odevanja i krhke građe, evropski novinari su je nazvali „nežna ratnica iz zemlje kaktusa”.

Fridin umetnički rad je bio pod jakim uticajem izvorne meksičke kulture i borbe za prava žena, ali i hrišćanskih i jevrejskih tema. Slikala je jarkim bojama, kombinujući pravac realizma sa simbolizmom. Najpoznatije delo inspirisano meksičkom kulturom je slika Autoportret sa ogrlicom od trnja, naslikan 1940. godine. Prvu i jedinu samostalnu izložbu Frida je imala u Njujorku 1938. godine. Kritike su bile izuzetno dobre, a pola slika prodato još tokom izložbe. Ona uskoro dobija poziv da izlaže u Parizu. Tu doživljava veliko umetničko priznanje, kada njen autoportret Okvir (Le Cadre) kupuje prestižni Luvr.

Slon i Golubica, Lepotica i Zver - ljubav i predrasude

Iako večito pod lupom javnosti, Frida i Dijego nisu ni pokušavali sa sakriju sve svoje emotivne oluje i brodolome. U vreme kada su započeli vezu, Frida je bila jedva punoletna, a Dijego priznati umetnik u drugom braku. Upoznali su se, kako je Dijego otkrio u svojoj knjizi Moj život, moja umetnost, moja autobiografija, kada je Frida imala samo 15 godina. U to vreme, on je u delu Bolívar Auditorium prestižne Necionalne pripremne škole Meksiko Sitija, koju je Frida pohađala, oslikavao svoj prvi značajan mural.

Otvorila su se vrata i ušla je devojčica, činilo mi se ne starija od 12 godina. Bila je obučena kao i ostale učenice, ali se izdvajala po manirima. Posedovala je istaknuto dostojanstvo i samopouzdanje, i čudan plamen u očima. Njena lepota je bila lepota deteta, ali je imala grudi. Pogledala me je pravo u oči.

„Hoće li Vam smetati ako Vas gledam dok radite?”, pitala je.

„Ne, mlada damo, biće mi čast”, rekao sam.

Sela je i posmatrala me bez reči, njene oči su pratile samo pokrete četkice. Nakon nekoliko sati Lupe (Gvadalupe, Dijegova tadašnja supruga, prim. aut.) se unervozila i počela da provocira devojčicu. Ali devojčica nije obraćala pažnju na nju. To je, naravno, još više iznerviralo Lupe. Sa rukama na bokovima, prišla je devojčici i grubo joj se obratila. Devojčica se samo na trenutak ukočila i uzvratila joj grub pogled, bez reči. Lupe je bila iskreno zadivljena. (…)

Devojčica se zadržala oko 3 sata. Kada je odlazila, rekla je samo „laku noć”.

Nekoliko godina kasnije, ponovo su se sreli.

Radio sam na freskama, na delu kod plafona, u zgradi Ministarstva obrazovanja kada sam čuo ženski glas:

„Dijego, molim Vas, siđite! Treba nešto važno da razgovaram sa Vama!”

Okrenuo sam glavu i pogledao je sa skele. Imala je oko osamnaest godina, vitko telo i nežno lice. Kosa joj je bila duga; tamne i debele obrve su se spajale iznad nosa. Izgledale su kao krila ptice kos, ta dva luka koja su kao okvir stajala iznad izuzetnih smeđih očiju.

Sišao je sa skele. Reči koje mu je uputila otkrile su jak duh i čistu ambiciju.

„Nisam ovde došla zbog zabave. Moram da radim da bih preživela. Naslikala sam nešto i želim Vaše stručno, potpuno direktno mišljenje, jer ne mogu sebi da priuštim da nastavim sa slikanjem samo da bih zadovoljila svoju sujetu. Želim da mi kažete da li ima smisla da nastavljam dalje. Donela sam svoje tri slike.”

Sve tri slike su bile portreti žena. Dijego je bio impresioniran na prvi pogled. Kanvas je otkrio neobičnu energiju izražavanja, besprekornu tehniku crtanja i neverovatnu oštrinu. Nije primetio nijedan „trik” izveden u ime originalnosti za kojim su tako često posezali ambiciozni početnici. Fridin rad je bio fundamentalna iskrenost, slika njene umetničke ličnosti. Kombinacija senzualnosti i snažne moći uočavanja detalja uverila je Dijega da pred njim stoji autentični umetnik. Njegove iskrene pohvale je prekinula rečima:

„Komplimenti me ne zanimaju. Treba mi kritika ozbiljnog čoveka. Nisam posmatrač umetnosti, niti sam amater.”

Rivera je ostao potpuno pokoren - intelektualno, kreativno i, iako to još uvek nije znao, emotivno.

Zamolila ga je za poslednju uslugu, da dođe do njene kuće sledeće nedelje i pogleda ostale radove. Tek kada mu je diktirala adresu, rekla je svoje ime. Pokušao je sa se seti gde ga je već čuo, i shvatio da je to devojčica koja ga je gledala dok je radio u Bolívar Auditorium-u. Njeno ime je tada saznao od direktora škole, kome je pričao o neobičnom događaju. Tom prilikom je saznao i da je Frida „vođa bande maloletnih delikvenata” zbog čijih je nedela direktor razmatrao mogućnost da napusti svoj posao. Sada već nije bilo šanse da se odupre želji da pogleda sve slike ove neobične devojke. Sledeće nedelje se pojavio pred vratima njene kuće.

„Silazila je sa vrha drveta, veselo se smejući. Uzela me je za ruku i provela me kroz celu kuću u kojoj je tada bila sama. Onda je pred mene poslagala sve svoje slike. Njena soba i iskra njenog prisustva ispunili su me neverovatnom srećom.

Tada to nisam znao, ali Frida je već postala najvažnija osoba u mom životu. Nastavila je to da bude, svih dvadesetsedam godina, sve do smrti.”

Nekoliko dana kasnije prvi put su se poljubili, a nakon četiri godine i venčali, 21. avgusta 1929. godine. Fridina porodica je bila veoma razočarana njenim izborom, nazivajući ih „slon i golubica”. Latinoamerički mediji su ih opisivali kao „lepoticu i zver”. Ostali su zajedno do Fridine smrti, ali je njihov brak bio sve sem miran i idiličan. Dijegova brojna neverstva su bila deo njegove nestalne prirode, a Fridina posledica očaja i tuge. Kao i sve što je radila, i neverstva su bila pokušaj da ga prati. On je svoja pokušavao da prikrije i negira, uključujući i aferu sa Fridinom sestrom Kristinom, a ona je za ljubavnike birala poznate ličnosti, eksperimentišući i sa biseksualizmom. Najpoznatiji Fridini ljubavnici su bili ruski marksista Lav Trocki i francuska umetnica Džozefina Bejker. Sve svoje emocije, ona je prenosila na platno.

Na slici Ljubav grli univerzum, Frida prikazuje sebe kako drži Dijega u naručju. Na slici Šta mi je dala voda, prikazuje jedan od najbolnijih događaja iz svog života, kada je izgubila nerođeno dete. Ta tematika se provlači kroz veliki broj Fridinih slika. Posledice koje je težak udes ostavio na njeno telo sprečile su ih da imaju potomstvo. Prva Fridina trudnoća se završila namernim prekidom, nakon procene lekara da neće moći da je iznese do kraja. Nekoliko godina kasnije ponovo je zatrudnela i odlučila da rodi dete po svaku cenu, ali je njen krhki organizam nije podržao. Zbog toga je celog života osećala netrpeljivost prema Dijegovoj prethodnoj supruzi, Gvadalupe Marin, sa kojom je imao dve kćerke.

U turbulentnoj godini kada se razvela od Dijega, Frida slika autoportret Dve Fride. Veoma emotivna slika prikazuje jednu Fridu u odeći meksičkih seljanki koja u rukama drži minijaturni portret Dijega, a drugu u luksuznoj haljini evropskog kroja koja u rukama drži forceps, medicinski instrument kojim se zaustavlja krvarenje. Ovu sliku jedni tumače kao portret Fride koju Dijego voli i one koju odbacuje, a drugi vide sliku njenog porekla, mešavine meksičke i nemačke krvi. Nakon samo godinu dana, Dijego i Frida se ponovo venčavaju, ali njihov brak i dalje prate neverstva i razočarenja koja ona pretače u slike. Uprkos očiglednom neskladu, nijedno od njih nije bilo spremno da se odrekne svoje sudbinske polovine. Veze koje su ih spajale bile su neraskidive.

Ostali su zajedno do njene smrti. Dijego se ubrzo ponovo oženio, ovog puta sa Emom Hurtado, njegovom agentkinjom za prodaju slika. Umro je tri godine nakon Fride. Čitajući njegovu autobiografiju, čini se da je bio potpuno svestan da će Fridina umetnost ostati besmrtna, a njen rad vremenom postati cenjeniji od njegovog. Do ranih 1980-tih Dijegovi socijal-realistični murali su počeli da gube svoju aktuelnost, a Fridin rad je doživeo renesansu. Njeni portreti, sa teretom teških priča o emotivnom i fizičkom bolu, postali su bliži novim generacijama koje su više zainteresovane za lična osećanja nego za velike ideologije.

U jednom od poslednjih intervjua Dijego Rivera je rekao:

„Frida Kalo je najznačajniji meksički slikar. Sudbina njenih slika je da se množe na reprodukcijama, i zahvaljujući knjigama u kojima su se našle videće ih ceo svet. Njeno stvaralaštvo je jedan od najznačajnijih umetničkih dokumenata i najsnažnije svedočenje o ljudskoj istini našeg doba.”

Priču o neobičnoj ljubavi zaokružuje njihova čudna kuća, danas muzej, napravljena 1931. godine po preciznim uputstvima Fride i Dijega. Njihov brak mnogi vide kao Fridinu tragediju i stalni izvor emotivne patnje, a arhitekturu doma u kojem su živeli i stvarali kao neoborivi dokaz te životne postavke. Crvena kuća, komforna i prostrana, bila je Dijegov životni i radni prostor, dok je u maloj plavoj kući živela i radila Frida. Otvoreni krovni most koji spaja dve kuće deluje kao ružno i iracionalno arhitektonsko rešenje i mnogi ga vide kao metaforu stalne tenzije između njih. Međutim, neprivlačna spoljašnost građevine pada u zaborav čim kročite unutra, gde prostor pleni toplinom, bogatstvom kolorita i detalja. Čini se, baš kao njihova ljubav. Gruba, hladna i neshvatljiva spolja, a za njih bolna, topla i neraskidiva.

Creative Commons License Zabranjeno je kopiranje članka na druge sajtove bez validnog linkovanja ka originalnom tekstu u skladu sa licencom ΜΕΔΙΑΣ by Vojin Petrović is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License i prema odredbama Zakona Republike Srbije o autorskim i srodnim pravima ("Sl. glasnik RS", br. 104/2009, 99/2011 i 119/2012). U slučaju neovlašćenog kopiranja bićemo prinuđeni da preduzmemo korake u skladu sa čl. 35 i čl. 36 Zakona o autorskim i srodnim pravima i zatražimo naplatu zakonom propisane nadoknade.

Ostavite Vaš komentar

Ako niste već objavljivali komentare na našem magazinu, komentar će biti objavljen posle moderacije. Vaša email adresa neće biti objavljena. Sva polja su obavezna.

0 komentara

Podelite sa prijateljima

Translate article

Pročitajte slične članke

Prijavite se

Prijavite se na listu za primanje informacija o novim člancima i ostalim dešavanjima na našem Magazinu. Unesite Vašu E-mail adresu:

Medias na Fejsbuku

Medias na Twitteru