Milena Pavlović Barili u svetu boja, poezije i muzike

05 Nov 2016
Autor Mirjana
2252 pregleda

Slikarka i pesnikinja raskošnog talenta rođena je u Srbiji dva puta. Jednom kao dete požarevačke učiteljice i pijanistkinje Danice Pavlović, potomka najstarije Karađorđeve kćeri Save, i italijanskog kompozitora Brune Barilija. Drugi put kao umetnica, kada je nakon njene smrti srpska javnost prepoznala i prigrlila stvaralaštvo Milene Pavlović - Barili, mlade žene koja je živela umetnost.

Milena Pavlović Barili u svetu boja, poezije i muzike

Danica i Bruno su se upoznali u Minhenu, tokom studija na Konzervatorijumu. Veliki poznavalac srpske istorije i kasnije autor knjige Srpski ratovi, kompozitor, pesnik i esteta, bio je opčinjen požarevačkom lepoticom koja je studirala klavir i pevanje. Venčali su se u Velikom Gradištu, kada je Barili prešao u pravoslavnu veru. Ipak, njegove veze sa Italijom su bile neraskidive. Kao drugi sin Čekope i vrhunski poznavalac muzike bio je deo jakog parmskog umetničkog klana, a Parma njegovo jedino prirodno okruženje. Milena je od rođenja, 5. novembra 1909. godine, odrastala sa majkom u Požarevcu. Sa samo šest nedelja je posetila domovinu svog oca. Iako su veći deo braka proveli razdvojeni, Danica i Bruno su se razveli tek kada je Milena imala 14 godina. Zbližiće se ponovo, nakon gotovo četiri decenije, kada ih veže bol za izgubljenim detetom. Njihov odnos je bio specifičan, prožet neskladom i nerazumevanjem, ali uz mnogo obostranog uvažavanja. U Mileni se zato nikada nije rodila kolizija između srpske kaldrme i drevnog Rima. Vaspitana u umetničkom duhu i nekonvencionalnom okruženju, upijala je sve različitosti sveta i spajala duh Srbije, Italije, Španije, Londona, Pariza i Njujorka. Ceo svet je, duhovno i fizički, postao njena umetnička inspiracija.

„Sasvim izuzetni, Milenini roditelji imaju u njenom formiranju presudan značaj: njen život uglavnom teče između oca i majke, Požarevca i Rima. Reč je o dva sveta koja su se na mahove spajala i dopunjavala, a na mahove odvajala i sukobljavala. Kada je bila u jednom, osećala je čežnju za drugim. Ta tragedija za dete, postala je srećna okolnost za umetnika.” (Miodrag B. Protić, istoričar umetnosti)

Milena je od najranijeg detinjstva podsticana da slika i uči. Sa pet godina je tečno čitala na srpskom i progovorila italijanski. Sa samo šest godina, u Nici savladava francuski. Prva dva razreda osnovne škole završava u Italiji na Istituto Italiano Inglese, a naredna dva u Požarevcu. Duh svetskog putnika je kratko mirovao u Požarevačkoj gimnaziji. Majka je upisuje u Majerovu školu u Lincu, a kasnije prebacuje u Grac da bi naučila i nemački. Sa ovako širokim obrazovanjem i velikim talentom, ne iznenađuje što je Kraljevsku umetničku školu u Beogradu upisala kao „čudo od deteta”. Diplomirala je 1926. godine.

Naredne dve godine provodi u Minhenu, na Knirr Schule i Akademie der Bildenden Kunste. Iako odlične slikarske škole, za nju su bile previše konzervativne. Insistiranje na uniformnom tehničkom perfekcionizmu gušilo je Milenu do te mere da se majci u pismima žalila kako joj je slikanje postalo težak napor. U svakom slučaju, pokušaji profesora Franca fon Štuka, koji je i pre prijema na Akademiju označio njene radove kao vanserijske i zrele, da je zadrži u konvencionalnim slikarskim normama nisu uspeli. Milena svoje radove predstavlja na prvoj samostalnoj izložbi u beogradskom Novinarskom domu, 16. decembra 1928. godine, a ubrzo i u rodnom Požarevcu i u Umetničkom paviljonu Cvijete Zuzorić u Beogradu.

Uprkos odličnim kritikama koje su pratile njene izložbe, Milenini snovi su u tom periodu bili neobično skromni. Ona samo želi da je postave za nastavnika umetnosti u Beogradu, Požarevcu, ili bilo gde u unutrašnjosti, ali je odbijaju sa obrazloženjem da se za to nema dovoljno sredstava. U junu 1930. godine Milena Pavlović - Barili zauvek napušta Srbiju i odlazi u Španiju gde u Sevilji, Barseloni i Kordobi nastaje serija slika iz španske svakodnevnice. Slikala je danonoćno, opčinjena novootkrivenom kulturom, stilom života i prirodom.

Odlazi u Pariz 1931. godine, gde se ne zadržava dugo, a potom u London. U galeriji Bloomsbury krajem februara iste godine otvara samostalnu izložbu, na kojoj predstavlja 80 crteža i slika. Njen londonski uspeh je odjeknuo i u Beogradu. U Parizu i Rimu izlaže 1932. godine. Naročito uspešna je bila pariska izložba 1938. godine, gde Milena u pismima majci, koja je Danica čuvala kao svetinju, otkriva svoja pomešana osećanja. Ponosna na svoj uspeh i na očevu podršku („na izložbu su došla najveća imena Pariza, i oni koju znaju Bruna i oni koji ne znaju”), ali i očajna zbog slabe prodaje slika i nezainteresovanosti našeg poslanstva u Francuskoj za njenu umetnost. Oseća jaku grižu savesti jer još uvek zavisi od majčine finansijske pomoći, čije se bogato nasledstvo sa godinama istopilo.

Danica joj ne da odustane, skrivajući od Milene nezavidnu finansijsku situaciju u kojoj se i sama nalazila. Newsweek u tekstu „Milenini nervi” piše da se nakon jedanaest godina neprekidnog slikanja ova umetnica već dve godine ne bavi slikanjem već piše poeziju, koja je rezultat teške nostalgije. Koliko je u slikanju bila ekstrovertna i željna publike, toliko je njena poezija bila duboko lična i pisana kao lek za dušu. Oko šezdeset pesama je pisano na četiri jezika, a sve osim dve (Slika i Sablast) su bezimene i numerisane samo rimskim brojevima.

Kada posmatramo taj period njenog života, naročito kraj 1930-tih, ne možemo da se otrgnemo od utiska da Milena nije bila svesna svog velikog uspeha, opterećena činjenicom da je Evropa nad kojom se nadvijao crni oblak rata u to vreme bila veoma uzdržana u kupovini slika. Njena druga samostalna izložba u Parizu, u galeriji Quatre Chemins na Jelisejskim poljima aprila 1938. godine, kao i zajednička izložba mladih nadrealista u Galeria Pittoresque lansirale su je u istinske zvezde evropskih umetničkih krugova i miljenicu najoštrijih likovnih kritičara tog doba. Tokom razdoblja 1935-1937 u slikanju produbljuje alegorijski momenat i usvaja poseban renesansni obrazac, koji kritika naziva „metafizičkim”. Njene likove sa portreta opisuju kao „nežnost koja se oseća na koži”.

Milenu sve više je privlači Amerika, prvenstveno zbog želje da vidi Svetsku izložbu u Njujorku, ali i da predstavi svoj rad. Prodaja jedne slike, koju je kupio Siba Miličić, upotpunila je dugo prikupljana sredstva za putovanje. Na malom francuskom brodu u septembru 1939. godine plovi za Ameriku, ne sluteći da se više nikada neće vratiti. Tamo je zatiče vest da je Evropa u ratu. Plan da se vrati u Požarevac i odvede majku kod sebe u Pariz propada. Čak i prepisku sa njom uspeva da održi samo u početku, do okupacije Jugoslavije.

Vremenu blagostanja i ušuškanosti za Milenu je u Njujorku je definitivno došao kraj. U početku stanuje sa ostalim srpskim emigrantima na periferiji grada, u jeftinom pansionu. Upoznaje suvlasnike galerije Kordije-Ekstorm, bračni par Ekstorm, koji joj pomažu da nađe bolji smeštaj, na mestu današnjeg hotela Henri IV na istočnom Menhetnu. Kao izuzetan portretista, uspeva da se izbori za egzistenciju slikajući portrete po narudžbi.

Dok sanja svoju prvu izložbu u Njujorku, Milenu angažuje Vogue kao ilustratora dolazećih modnih trendova. Angažman u prestižnom modnom magazinu obezbeđuje joj saradnju sa drugim modnim časopisima, kozmetičkim kućama i magazinima koji su se bavili uređenjem prostora. U Njujorku, veze znače uspeh. Upoznaje italijanskog kompozitora Đankarla Menotija dok je slikala njegov portret, a on je nakon toga angažuje da kreira kostime za njegov balet Sebastijan. Nakon premijere, veliki broj kritičara se veoma afirmativno izrazio o njenom radu, što je moglo da joj obezbedi sigurnu karijeru kostimografa. To nije bio put koji je zanimao Milenu, već samo jedan od načina da obezbedi sredstva koja će joj omogućiti da se bavi slikarstvom. Nakon njene smrti, Menoti je u znak sećanja na Milenu napisao operu The Saint of Bleecker Street (Svetica ulice Bliker), za koju je 1955. godine dobio Pulicerovu nagradu za muziku.

U čuvenoj galeriji Julijan Levi, gde su pretežno izlagali nadrealisti uključujući i Salvadora Dalija, Milena je otvorila svoju prvu američku izložbu već u martu 1940. godine. U njenom životu se sve dešavalo kao na pokretnoj traci, živela je onako kako žive umetnici velike energije i unosila mnogo strasti u sve što radi. Nažalost, i nestvarno mnogo kafe i nikotina, što je dodatno narušavalo njeno krhko zdravlje. Galerista Levi je imao posebne planove za Milenu. Želeo da njeno ime postane sinonim za modnog portretistu, koji slika veoma mali broj skupih portreta, svega 2-3 godišnje. Sledeća izložba u Vašingtonu, održana 1943. godine u Organizaciji za zajedničku pomoć američkih prijatelja jugoslovenskim zarobljenicima u logorima Italije, obezbedila je Mileni Pavlović - Barili status priznatog umetnika u Americi. Najzapaženiji rad je bila njena slika Sveti Jovan, na kojoj je počela da radi, simbolično, 6. aprila 1941. godine kada je bombardovan Beograd. Ni nakon toga nije živela u luksuzu, ali je njen rad bio poznat i priznat.

Nakon izložbe upoznaje Roberta Tomasa Astora Golsena, veterana američke avijacije, i udaje se za njega. Uprkos zvučnom imenu, herojskoj prošlosti, pristojnom materijalnom stanju i nesumnjivo velikoj ljubavi koju je osećao prema njoj, Golsen nikada nije potpuno osvojio Milenino srce. Njena životna ljubav je bio kubanski pijanista Rodrigo Gonzales, koga je upoznala posle njegovog koncerta u Parizu. Došao je u Njujork za Milenom, već 1940. godine, ali to više nije bio onaj čovek kojeg je volela. Pridružio se nekom kultu, potpuno promenio način života i svuda sa sobom vodio svog gurua, čudnu Španjolku koja je na njega imala veliki uticaj. Posle razočarenja u Rodriga i nekoliko beznačajnih veza, a nakon prosidbe dramskog režisera Alfreda de Ligare (kojeg je sarkastično nazivala Don Žuanom i nije imala nameru da prosidbu prihvati) Milena u pismu majci otkriva svoje namere u vezi sa udajom:

„Uostalom, ja sam htela uslovno na jednu godinu da se venčam i, svakako, posle toga odmah da se razvedem, tek toliko da u Beogradu i Požarevcu ne budem baba-devojka.”

Nažalost, njen brak sa Golsenom se završio drugačije. Kao nekad na ergeli u Ljubičevu, svakodnevno je jahala konje na njegovom imanju u okolini Njujorka. Jednog martovskog jutra uzengija je pukla, a Milena nakon nezgodnog pada sa konja završila paralizovana. Pet meseci je ležala u gipsu. Prva slika koju je naslikala kada se donekle oporavila, po svedočenju Golsena, bila je crno pretskazanje - kaluđerica sa raširenim rukama i srcem u plamenu.

Milena je umrla u snu, 6. marta 1945. godine, u tridesetšestoj godini. Pretpostavlja se da je uzrok bilo srce koje joj je zadavalo probleme duže od dve decenije, a da je pad sa konja samo pogoršao stanje. Robert Golsen je pisao Bariliju:

„Slavili smo ulazak u novu kuću. Radosni smo bili kao deca. I, rešili smo da posle useljenja pođemo na put do vas i do njene mame u Požarevac, ali istog jutra našao sam je mrtvu. Posle sam je balsamovao. Hteo sam da je prenesem u Rim, ili Požarevac, ali propisi nisu dozvoljavali. I, kremirao sam je. Ovu urnu ću predati vama i vi je smestite gde smatrate da je najbolje. Ja sam najnesrećniji čovek na svetu!”

Milenini savremenici su je zapamtili kao privlačnu i šarmantnu damu, tamnoputu i visoku, sa karakterističnim dubokim altom. Uvek elegantna i ekstravagantna, u čuvenim zlatnim sandalama visokih potpetica, cigaretom u ruci i radoznalim pogledom, unosila je duh vedrine u svaki prostor gde bi se pojavila.

Njenu sudbinu večite tuđinke u očima Srba zapečatila je odluka komunističkih vlasti u Beogradu 1947. godine da odbiju zahtev za vizu koju je zatražio Golsen, sa željom da urnu srpske slikarke donese njenoj majci. Moguće je da je tome doprineo jedan, tada vladajućim strukturama izuzetno bitan, a zapravo potpuno beznačajan detalj iz njene biografije. U februaru 1935. godine, Milena je sa grupom italijanskih umetnika izlagala na Drugom nacionalnom kvadrijenalu u Rimu. Među najviđenijim posetiocima izložbe našao se Benito Musolini sa svojom svitom. Neobično dugo se zadržao pred Mileninom slikom i, upoznat sa stvaralaštvom Bruna Barilija, upitao „da li je ovo Barilijeva kćerka?”. Sve novine su sutra tu rečenicu, i njegov kratak razgovor sa Milenom, prenele kao najznačajniji detalj Musolinijeve posete izložbi. Ni kriva ni dužna, bez ikakve veze sa fašističkim režimom tadašnje Italije, Milena je u posleratnim krugovima jugoslovenskih komunista bila osuđena na večitu nepodobnost.

Danas Milenina urna počiva u porodičnoj grobnici Barilijevih, na engleskom groblju Testaćo u Rimu, zajedno sa posmrtnim ostacima njenih roditelja. U poznoj starosti, Danica Pavlović je otputovala u Italiju da zauvek ostane pored Milene i Bruna, nikada više ne pokrenuvši pitanje prenošenja posmrtnih ostataka svoje kćeri u Srbiju. Nakon Milenine sahrane, koja je po Daničinoj želji obavljena po pravoslavnim običajima, Bruno joj piše:

„Draga Danice, naša Milenica počiva u miru, zauvek, ispod jednog čempresa na najlepšem groblju na svetu. Ruski sveštenik je obavio sahranu, a ja sam urnu prekrio crnim velom. S' njom sam položio i naše fotografije. I jedan cvetak.”

Zahvaljujući ugovoru o poklonu sklopljenom između Danice Pavlović i opštine Požarevac 1961. godine, sva sačuvana i po svetu prikupljena Milenina dela, ali i porodična kuća Pavlovića, postali su vlasništvo države. Više od svega materijalnog, Danica je želela da ime i delo njene kćerke ostanu kao deo kulturnog nasleđa države koja je nikada nije priznala za svoju, niti podržala njeno stvaralaštvo. Ni takvo razočarenje nije ugasilo Daničinu ljubav prema domovini za koju su ginuli njeni najbliži. Rođeni brat Danice Pavlović, srpski oficir Voja Pavlović, poginuo je na Kajmakčalanu odbijajući da se povuče sve dok sa linije fronta ne bude odnet i poslednji njegov ranjeni vojnik.

U želji da sačuva sećanje na Milenu, Danicu je svesrdno podržavao Bruno Barili, ne propuštajući da spomene svoje divljenje prema njenoj porodici.

„Sećaš li se onog Uskrsa u tvojoj kući, sa Milenom, pre 40 godina? I ja sam bio tamo, oh, kako se sećam toga - bila je tamo tvoja baba, tvoj otac. Kako je bilo lepo veče! Dok ti ovo pišem, sećam ih se sve jasnije, živahnih, uspravnih, snažnih, dobrih, smelih i srećnih. Danas više nema takvih ljudi, a neće ih više ni biti. Kakva su to bila vremena! Od vas sam, i sa vama, a naročito sa tobom, sve naučio u to doba.

Nas dvoje ostadosmo sami na zemlji, živi i smrtno ranjeni čekamo sa slabačkim ostatkom daha da dođe, zna se šta treba da dođe, razdvojeni bez nade, dve hiljade kilometara jedno od drugoga, usamljeni .... i sahranjeni pod prošlošću i tolikim uspomenama. Danice moja, iskoristi pomoć koju su vlasti spremne da ti pruže, i napravi onaj mali muzej Mileninih slika.”

Zahvaljujući Danici Pavlović, svet i danas uživa u magičnom svetu slika Milene Pavlović - Barili, ponekad skrivenom pod velovima laganih zavesa i oblacima magle, ispod kojih izranjaju nežni i jasni prizori viđenih i odsanjanih predela i likova, često praćeni krupnim, melanholičnim očima mlade žene egzotičnog lika.

Creative Commons License Zabranjeno je kopiranje članka na druge sajtove bez validnog linkovanja ka originalnom tekstu u skladu sa licencom ΜΕΔΙΑΣ by Vojin Petrović is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License i prema odredbama Zakona Republike Srbije o autorskim i srodnim pravima ("Sl. glasnik RS", br. 104/2009, 99/2011 i 119/2012). U slučaju neovlašćenog kopiranja bićemo prinuđeni da preduzmemo korake u skladu sa čl. 35 i čl. 36 Zakona o autorskim i srodnim pravima i zatražimo naplatu zakonom propisane nadoknade.

Ostavite Vaš komentar

Ako niste već objavljivali komentare na našem magazinu, komentar će biti objavljen posle moderacije. Vaša email adresa neće biti objavljena. Sva polja su obavezna.

1 komentara

 
Sopček Đura, 12 Nov 2016

Majka Priroda me je osakatila za razumevanje umetničkih dela koja spadaju u domen nadrealizma!? Shodno tome, ne bih da komentarišem umetnička dela g.Milene Pavlović-Barili... Uostalom, svako ima svoj ukus, reče đavo i sede u koprivu! Ono što je za mene veoma indikativno u ovom i mnogim tekstovima, kada je umetnost u pitanju, je sledeće: mentalitet, tradicija i, pre svega, KULTURA, ovog naroda, neraskidivo su vezani za sve ono što je, debelim nitima povezano sa ratovima i sličnim dešavanjima! Svaki nacionalno orijentisan (čitaj: ostrašćen) pojedinac, u pisanom ili usmenom obliku, isticaće sve ono što je vezano za ratove! Međutim, kada je umetnost u pitanju, živim u uverenju da u ovom narodu ne bi ništa ostalo za buduća pokolenja, jer ta oblast života nije u krvi ovdašnjeg sveta! Srećom, u svakom narodu postoje odabrani, čijom zaslugom kulturna događanja ostaju kao poklon sadašnjoj i budućim genaracijama!

Odgovori

Podelite sa prijateljima

Translate article

Pročitajte slične članke

Prijavite se

Prijavite se na listu za primanje informacija o novim člancima i ostalim dešavanjima na našem Magazinu. Unesite Vašu E-mail adresu:

Medias na Fejsbuku

Medias na Twitteru