Uroš Predić, doprinos otadžbini kao moralni kodeks umetnika

07 Dec 2016
Autor Mirjana
821 pregleda

Gustovi su razni, a svako veruje u nepogrešivost svog suda”, pomirljivo bi konstatovao slavni srpski slikar realista kada bi mu nezadovoljan naručilac vratio sliku. „I šta mogu”, dodao bi, „ja to što ste tražili baš tako zamišljam”.

Uroš Predić, doprinos otadžbini kao moralni kodeks umetnika

Umetnička klijentela s kraja XIX veka zamerala mu je životnost u crkvenom slikarstvu, i premalo veštine ulepšavanja u svetovnom. Jedino tako je umeo i želeo čisti realista Predić, slikar koji je voleo i zahtevao kritike drugih, ali bi sliku proglašavao završenom tek kada zadovolji kriterijume svog oka.

Uroš Predić je rođen 7. decembra 1857. godine (25. novembra po julijanskom kalendaru) kao najmlađe dete u porodici sveštenika Petra Predića u Orlovatu, vojvođanskom selu nedaleko od Zrenjanina. Osnovnu školu je završio u svom selu, gimnaziju u Pančevu, a za slikara se školovao u Beču kao stipendista Matice srpske, kod čuvenog slikara Gripenkerla gde tokom studija dobija Gundelovu nagradu za slikanje muškog modela u ulju. Nakon studija je dve godine bio aisistent na Umetničkoj akademiji u Beču, a 1885. godine se vraća u rodni Orlovat gde radi seriju slika iz seoskog života. U Orlovat se vraćao nekoliko puta tokom života, ali su ga slikarski planovi odvodili put Novog Sada, Starog Bečeja, i na kraju Beograda gde će ostati do kraja života.

Četiri godine nakon povratka iz Beča, Uroš Predić se zaljubljuje prvi i najverovatnije jedini put u životu, 1889. godine. Lepa Ana Nakarada imala je u to vreme svega šesnaest godina, što je njen otac, penzionisani poručnik Đura Nakarada smatrao nepremostivom preprekom za brak sa starijim, tridesetogodišnjim slikarom. Nakon neuspešnog pokušaja da oženi ljubav svog života, Uroš Predić je do kraja života ostao neženja.

Svoje slike prvi put izlaže 1888. godine. Izuzetan portretista, verovatno jedan od najboljih u istoriji srpskog slikarstva, pored oživljavanja zanimljivih likova u svojim radovima je negovao nacionalne motive i istorijsku tematiku. Pošto je potekao iz svešteničke kuće, ne čudi njegova naklonost crkvenom slikarstvu. Uroš Predić se smatra poslednjim velikim srpskim ikonopiscem, a pored ikonostasa crkava u Bečeju i Rumi, najznačajnijim Predićevim radom iz ovog opusa smatra se ikonostas u kapeli njegovog velikog prijatelja, vojvođanskog vlastelina Bogdana Dunđerskog.

Godine 1896. izabran je za dopisnog, a 1910. za redovnog člana Srpske kraljevske akademije. Bio je jedan od osnivača umetničkog udruženja Lada 1904. godine i dugo se zadržao kao njegov predsednik. Jedan je od osnivača Udruženja likovnih umetnika u Beogradu 1919. godine i prvi njegov predsednik.

Uroš Predić je umro u Beogradu, 11. februara 1953. godine, u svojoj 96. godini. Izuzetno živahan i vitalan, poživeo bi i duže da nije odlučio da samostalno promeni raspored slika u svom ateljeu i tom prilikom polomio nogu, od čega se nikada nije potpuno oporavio. Pred sam kraj života je odlučio da ne ispoštuje poslednju volju svog prijatelja Bogdana Dunđerskog i ne bude sahranjen u porodičnoj grobnici Dunđerski, nego među svojim seljanima u rodnom selu Orlovatu.

Nesuđeni autor Seobe Srba

U jednom od poslednjih intervjua koje je dao, Predić je donekle otkrio poreklo ličnog animoziteta prema svom savremeniku, kolegi sa studija i jednako uspešnom slikaru Paji Jovanoviću. Nije to bio istinski animozitet, već prosto nesklad konkurenata potpuno različitih duša, Pajine vedre, široke i spremne da se kocka sa životnim šansama, i Uroševe tihe i skromne. Zanimljivo je da je Paja Jovanović „nasledio” Predićevu stipendiju, koju mu je stariji kolega ustupio kada je postao asistent i došao do svoje plate. Po Predićevim rečima, Jovanoviću „snalažljivom kao mačka” stipendija nije dugo trebala, jer je uskoro počeo dobro da zarađuje od svojih slika.

Molbu da naslika rodoljubivi motiv „seobe Srba” za Milenijumsku izložbu u Budimpešti, patrijarh Georgije Branković je prvo uputio Urošu Prediću, ali mu je Predić rekao da mu za tako monumentalno delo treba dve godine. Paja Jovanović je bio drugi patrijarhov izbor, i obavezao se da sliku završi za osam meseci. Nažalost, ni Jovanovićeva slika nije otišla u Budimpeštu, jer patrijarh nije bio zadovoljan njenom prvom verzijom.

Jalova 1915. godina

Uredan i precizan, Predić je vodio evidenciju početka i završetka svih svojih skica, crteža i slika od 1876. do 1948. godine. Za svaki od 1658 radova postoji informacija o godini kada je nastajo, formatu slike, tehnici rada, temi, ali i informacije o prisustvu modela ili slikanju sa fotografije, i o tome u čijem je vlasništvu delo. Za 1915. godinu nema informacija o delima, a umesto toga stoji objašnjenje – „godina jalova zbog rata”.

Hroničar građanskog društva i seoskog života

Zvučni kolorit i tehnička savršenost samo su neke od odlika Predićevih slika. Kritike sa kojima se susretao bile su česte u svetu realizma, a najoštriji su u njegovim radovima videli zanatsku besprekornost bez dubljeg smisla. Ipak, nikada nije osporeno da je izuzetan portretista, a studijom oblika dečije glave se bavio detaljno, na portretima poput Namrgođene devojčice.

Smisao za humor i dobro poznavanje svog naroda izrodili su slike Banaćanin pred vratima advokata, Vesela braća (žalosna im majka), Biće belaja... Ozbiljne istorijske i lične teme sreću se na slikama Kosovka devojka, Hercegovački begunci, Siroče na grobu i dr, a izuzetan talenat portretiste ovekovečen na portretima Kraljice Natalije Obrenović, Stojana Novakovića, Jovana Cvijića, Mihaila Petrovića Alasa, Živojina Mišića, Đorđa Vajferta, Slobodana Jovanovića, Stevana Stojanovića Mokranjca i drugih.

Creative Commons License Zabranjeno je kopiranje članka na druge sajtove bez validnog linkovanja ka originalnom tekstu u skladu sa licencom ΜΕΔΙΑΣ by Vojin Petrović is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License i prema odredbama Zakona Republike Srbije o autorskim i srodnim pravima ("Sl. glasnik RS", br. 104/2009, 99/2011 i 119/2012). U slučaju neovlašćenog kopiranja bićemo prinuđeni da preduzmemo korake u skladu sa čl. 35 i čl. 36 Zakona o autorskim i srodnim pravima i zatražimo naplatu zakonom propisane nadoknade.

Ostavite Vaš komentar

Ako niste već objavljivali komentare na našem magazinu, komentar će biti objavljen posle moderacije. Vaša email adresa neće biti objavljena. Sva polja su obavezna.

1 komentara

 
Sopček Đura, 08 Dec 2016

Uvažena g.Mirjana, Zaista ne mogu da verujem! Prethodni članak o čika Jovi Zmaju i odmah potom ovaj o Urošu Prediću...!? Kao dečak, prvi put kada sam video Predićevu sliku Siroče na majčinom grobu, video sam sebe!? Ostavila je na mene toliko snažan utisak i neizbrisive emocije do današnjih dana! Za nju sam vezan neraskidivim kosmičkim nitima... Da li su poslednja dva članka dokaz nedokučive energije koja kruži Svemirom, ili je to puka slučajnost? U svakom slučaju, hvala Vam od srca! mali paor, Sopček Đura

Odgovori

Podelite sa prijateljima

Translate article

Pročitajte slične članke

Prijavite se

Prijavite se na listu za primanje informacija o novim člancima i ostalim dešavanjima na našem Magazinu. Unesite Vašu E-mail adresu:

Medias na Fejsbuku

Medias na Twitteru