Kao što Pariz ima Monmartr, a Njujork Grinič Vilidž, tako i Beograd ima svoju Skadarliju, čuvenu boemsku četvrt u kojoj se oduvek mogao čuti ekscentričan i ekstravagantan stav viđenih ljudi protiv oveštalih i stagnantnih formi društveno političkih prilika i traganja za novim umetničkim formama, pa je kao takva oduvek predstavljala mesto večite neformalne borbe za slobodu političkog i umetničkog slobodnog izražavanja.

Nadomak ozloglašene Stambol kapije, u mnoštvu džombastih sokaka i udžerica koje su nastale oko 1717. postojala je i mala neugledna krivudava ulica čijom sredinom je tekao potok. U njoj su do sredine 19. veka u malim sirotinjskim kolibama živeli pretežno Romi, pa je ulica bila poznata pod imenom Šićan mala, što u prevodu sa turskog znači Ciganska mahala.

Potok koji je izvirao kod današnje zgrade Politike i koji se ovom ulicom slivao ka Dorćolu, znao je da nabuja toliko da je nosio sve pred sobom, pa je njeno stanovništvo večito strepelo od tog gorostasa koji im je nemilosrdno uništavao domove. Verujući da će im tokom kišovitih dana pomoći božanstvo spasa, Romi su ovaj vodotok nazvali Bibija, po istoimenom svetcu iz njihove mitologije.

Kako je najveći luk ovog potoka podsećao na prvi srpsko zetski grad Skadar, kada su Turci predali ključeve grada Beograda knezu Mihailu Obrenoviću, počela je urbanizacija naselja na potezu od Stambol kapije (Trg Republike) do Vidin kapije (Dušanova ulica), a cela četvrt je dobila ime Skadarlija. Hroničari beleže da su se u tom periodu sa ovog prostora Romi iselili na Čuburu, a malu krivudavu Skadarsku ulicu naselile beogradske zanatlije, ugostitelji i sitni činovnici.

Samo par godina kasnije, u Skadarskoj ulici nastalo je pregršt kuća i zanatlijskih radnji, a među njima i mali industrijski kompleks „Bajlonijeva pivara” po kojoj obližnja pijaca i danas nosi ime. Gotovo da se ne može zamisliti priča o tom vremenu, a da se ne spomene anegdota u kojoj sestra odgovara Bajlonija od odlaska u Ameriku rečima: „Nema ti bolje Amerike od Srbije, dolazi u Beograd.”

Skadarlija se u to doba ponosila sa 14 kafana koje su predstavljale čuvena boemska utočišta: „Bums keler”, „Vuk Karadžić”, „Zlatan bokal”, „Bumsov podrum”, „Bandist”, „Filipova pivara”... Iz tog perioda jedino su preživele sva politička previranja „Dva jelena” i „Tri šešira”.

Nakon Prvog svetskog rata Skadarlija je postala mesto u kojem se okuplja politički i umetnički milje srpskog društva. Putopisci su sa mnogo poštovanja pisali o narodu koji zna da se veseli, a čak i oni koje su pratile svakojakve predrasude su sa poštovanjem zapisali po koju lepu reč o narodu čije su osnovne paradigme prikos i inat, ali koji ma koliko da je bio izložen uticajima drugih civilizacija je na kraju ipak sačuvao svoju slovensku dušu, koju oni koji je ne upoznaju teško mogu razumeti.

Krajem 19. veka, na samom ulazu u Skadarliju se nalazila kafana „Pašonin bulevar” kojoj je zbog velike dvorane za igranke pripala čast da ugosti prve operske predstave, a istu zgradu današnje generacije pamte kao bioskop Balkan, koji uprkos tome što su na pločniku ispred njenih vrata bile urezane zvezde naših filmskih velikana poput Bate Stojkovića, odbrojava svoje poslednje sate.

Kako se boemska četvrt ne može zamisliti bez umnih ljudi i umetnika koji imaju svoj individualni stav prema postojećem društvenom stanju, kada je otvoreno Narodno pozorište u Beogradu, Skadarlija je postala mesto u kome su posle premijera svoje besane noći provodili mnogi naši istaknuti političari, pisci i glumci. Nakon rušenja kafane „Dardaneli”, na čijem mestu se danas nalazi „Narodni muzej”, oni su u skadarlijskim kafanama održavali sastanke, osnivali književne i umetničke klubove i udruženja, pokretali časopise, pisali pesme, pozorišne recenzije i uz smeh prepričavali svakojakve anegdote.

Koliki je značaj ova ulica imala za duh Beograda 20. veka možda je najbolje objasnio Branislav Nušić:

Ne samo politički, već i sav duhovni život kretao se u skadarlijskim kafanama. Ako je trebalo povesti kakvu inicijativu umetničku, književnu ili ma koju drugu od javnog značaja, prvi sastanci, na kojima bi se izmenile misli, bili su za kafanskim stolovima. Za ovim kafanskim stolovima osnivali su se listovi i politički i književni, a organizovale su se i redakcije; tu je mnogi i mnogi saradnik napisao uvodni članak, a mnogi poeta pesmu.

Ako baš nisu u njoj i stanovali, u Skadarskoj ulici su svoje boemske noći ne samo provodili mnogi naši velikani, već su na tom mestu imali i svoju kafanu: Vuk Karadžić, Branislav Nušić, Mika Alas, Jovan Skerlić, Čiča Ilija Stanojević, Žanka Stokić, Radoje Domanović, Janko Veselinović, Milovan Glišić, Tin Ujević, Bora Stanković, braća Vojislav i Žarko Ilić, Dobrica Milutinović, Đura Jakšić, Stevan Sremac, Jovan Jovanović Zmaj...

Bibija, ratovi i nejasan odnos vlasti prema ovom delu grada narušili su deo autentičnog izgleda Skadarske ulice, a tridesetih godina prošlog veka, nekoliko prizemnih građevina je srušeno i na njihovom mestu su izgrađene višespratnice.

Na inicijativu intelektualne elite, preuređenje Skadarlije počelo je 1966. kada je u nastojanju da se sačuva boemska četvrt u Beogradu, po projektu arhitekte Uglješe Bogunovića izvršena rekonstrukcija Skadarske ulice. Ponovo je podignuta česma, vraćena stara kaldrma, fenjeri i kandelabri, dograđene kafane „Tri šešira”, „Dva jelena” i „Skadarlija” i preuređeni enterijeri kafana „Ima dana”, „Zlatan bokal” i „Dva bela goluba”. Na stara vremena podsećao je dobošar Šole, gatara Ljubica koja je zabavljala turiste svojim proročanstvima, kao i slikari koji su ponovo na ovom mestu u motivima iz Skadarlije pronalazili inspiraciju. Sve ovo je 1977. dovelo do bratimljenja Skadarlije sa Monmartrom, boemskom četvrti u Parizu.

Čuvena po dobroj trpezi, starogradskoj muzici i slobodnom govoru, Skadarlija je bila mesto gde su se održavale sve značajne proslave koje su se po pravilu završavale lumpovanjem uz muziku tamburaša. Iako je uvek imala šta da kaže protiv vlasti i poretka, ona predstavlja jednu od retkih ulica koju ni jedna ideološka struja u novijoj istoriji nije menjala.

Ističući da je život prolazan, a kafane večne, boemi nikada nisu krili da im kafana predstavlja drugu kuću.
Nakon premijere predstave „Zulumćar”, jedan od velikana našeg glumišta Dobrica Milutinović je opijen uspehom predstave nastavio da lumpuje u Skadarliji, a nakon što su njegove kolege Svetozaru Ćoroviću depešom u šali javile da Dobrica čini zulum po Skadarliji, stigao je odgovor: „Zulumćaru zulum čini! Pisac plaća, ič ne brini!”

Neobuzdana Bibijina bujica i danas pokušava da izvire baš kod zgrade Politike, ali je akvaduktom preusmerena u kanalizaciju. Ako bismo u tome videli simboličan smisao i njemu dodali zulum koji gradska vlast upravo čini menjanjem kaldrme u Skadarskoj ulici, nameće se zaključak da će svaka slobodna politička ili umetnička misao na našem prostoru do nekog novog neobuzdanog bujanja „potoka” biti potpuno onemogućena.