Stravične posledice nuklearne engergije su prvi put čovečanstvu predstavljenje 1945. godine kada su SAD bacile nuklearne bombe prvo na Hirošimu a potom i na Nagasaki, čime je okončan Drugi svetski rat. Od tada do danas, koliko god se naučnici i političari trudili da objasne ljudima potrebu za stvaranjem i razvojem nuklearne energije, njena istorija ništa dobro nije donela, već je obeležena čestim nesrećama i katastrofama.

Najveća nuklearna katastrofa se dogodila u Černobilu 1986. godine kada je u nuklearnoj elektrani “Lenjin” uprkos protivljenju zaposlenih operatera izveden planirali eksperiment koji je prouzrokovao snažnu eksploziju na reaktoru. Prema prvoj verziji, uzrok ove nesreće je bio isključivo ljudski faktor, ali je kasnije 1991. godine saopšteno da su uzrok pronašli u greškama samog reaktora. Nekada moderni grad Pripjat je danas, posle 27 godina od nesreće, grad duhova u kome ne živi niko. Ograđen je bodljikavom žicom pošto je u njemu još uvek itekako prisutna radijacija.

Koliko god da nas naučnici i političari ubeđuju da imaju neophodno znanje koje je potrebno da bi kontrolisali nuklearnu fisiju, u praksi se oni gotovo uvek zbune kada u nuklearnom reaktoru dođe do nečeg neočekivanog, kao što je bio kratak spoj 2009. godine u nuklearnoj elektrani Krumel u Nemačkoj.

Poslednja katastrofa se dogodila u Japanu pre dve godine kada su usled razornog cunamija otkazali sistemi za hlađenje u nuklearnoj elektrani u Fukušimi, usled čega je došlo do pregrejavanja i eksplozije reaktora. To je neminovno dovelo do curenja radioaktivnog materijala, kontaminacije hrane i vode, te do masovnih evakuacija. Posle Černobila, ovo je bila najveća svetska nuklearna katastrofa.

Nakon nesreće, u zemlji izlazećeg sunca su svi reaktori bili ugašeni kako bi se pregledali i popravili. Samo godinu dana nakon stravičnog događaja i uprkos brojnim protestima, japanske vlasti su ponovo pokrenule neke nuklearne kapacitete.

U Evropskoj uniji, 14 zemalja članica poseduje aktivnih 68 nuklearnih elektrana, koje sa svojih 134 reaktora proizvode struju. Jedna od njih je i nuklearna elektrana “Krško” koja se nalazi u Sloveniji.

Nakon katastrofe u Japanu, pokrenuta je provera u evropskim nuklearnim elektranama u kojoj je utvrđeno da bi u evropske nuklearne elektrane trebalo uložiti i do 25 milijardi eura kako bi se uklonile utvrđene manjkavosti. Međutim ova provera, takozvani stres-test, je zapravo propagandno sredstvo za umirenje ljudi. Sastojala se od jednog upitnika koji su popunjavali vlasnci elektrana i u kojima su odgovarali na pitanja kakva je kod njih sigurnosna situacija, dok su eksterni kontrolori proverili samo jednu trećinu pogona. Ako su na osnovu ovakvih testova otkrivene manjkavosti u elektranama, postavlja se pitanje do kakvog bi se rezultata došlo kada bi se izvršile temeljne provere sigurnosti?

Evropska komisija takođe nije utvrdila koje bi posledice izazvao pad aviona na neku nuklearnu elektranu, što je jedan krajnje moguć scenario. Stručnjaci kažu da kada bi elektrane morale da preduzmu mere i ovakve zaštite, sa finansijske strane bi to koštalo toliko da bi označilo kraj atomske energije u Evropi.

I ovog jedanaestog marta Japanom je vladala tišina koja je bolje od ijednog uzvika ponovo opomenula celu planetu da je vreme da usporimo. Nuklearne elektrane, ne samo da ozbiljno zagađuju životnu okolinu već i crpe velike količine prirodnih resorsa. Osim toga, zalihe uranijuma, glavnog goriva za nuklearna postrojenja su u opadanju a procena je da ga ovim tempom korišnjenja ima za još najviše 60 godina. Potrebna je samo hrabrost političara da jednom zauvek okrenu leđa nuklearnoj energiji i da svoju snagu ulože u nove, ekološke tehnologije proizvodnje energije.