Na Veliki ponedeljak služe se velikoposni časovi treći, šesti i deveti sa izobrazitelьnom, a zatim liturgija Pređeosvećenih Darova. Slavi se spomen celomudrenog Josifa, koga su braća iz zavisti prodala u Egipat, kao praslike Hristove, i toga kako je Gospod prokleo neplodnu smokvu, kao prasliku judejskog zborišta koje je Gospoda predalo na smrt. U Veliki utorak spominje se priča Gospoda o deset devojaka i o talantima, drugi dolazak Gospodnji i strašni sud. U Veliku sredu spominje se kako je žena grešnica pomazala Gospoda u Vitaniji, u domu Simona gubavoga, a istovremeno se spominje i Judino izdajstvo. U pesmama se dirljivo i poučno poredi postupak pokajane bludnice i učenika izdajnika. U utorak i sredu služi se Veliko povečerje i nose se crne odežde. Ovim se konačno završava sve što je karakteristično za velikoposno bogosluženje i počinju posebna bogosluženja, vezana za stradanja Gospodnja ("stradalna" ili "strasna bogosluženja").

Veliki četvrtak spomen je Tajne večere i smirenja Gospodnjeg, koje se izrazilo kroz pranje nogu svojim učenicima i ustanovljenje Svete Tajne Tela i Krvi Njegove. „Uzmite, jedite; ovo je telo moje." i „Pijte iz nje svi; Jer ovo je krv moja Novoga Zaveta koja se proliva za mnoge radi otpuštenja grehova" (Mat. 26:26-28). Svojim učenicima a i svima nama, Gospod je zapovedio: „Da ljubite jedni druge kao što ja vas ljubim“ (Jov. 15:12) Zatim izgovara i Prvosvešteničku molitvu gde se moli za svoje učenike kao i za sve one koji zbog njihovih reči budu poverovali. Da ih Gospod Bog izbavi od zloga i da budu sa Njim gde je on i da gledaju Slavu njegovu (Jov. 17:24).

Na Veliki petak vernici prisustvuju „Carskim časovima“, a popodne je večernje, u vreme smrti Hristove. Dok se peva „Blagoobrazni Josif...“ sveštenstvo iznosi plaštanicu iz oltara u hram, na ranije pripravljen „Hristov grob“, koja tu ostaje radi celivanja, sve do vaskrsenja. U večernjim časovima se u crkvama na povečerju peva dirljivi „Plač Presvete Bogorodice“.

VELIKI PETAK (grč: Μεγάλη Παρασκευή), petak Strasne (Stradalne) sedmice, dan krsnog stradanja Gospodnjeg. Na taj dan, Crkva se seća događaja koji su neposredno prethodili Raspeću; počevši od izvođenja Isusa Hrista pred sud Pontija Pilata, neuspelog pokušaja da ga optuže, pa do glasnog vikanja judejskog naroda: "Raspni Ga!"; nošenja krsta kroz grad, na putu prema Golgoti; razapinjanja i praštanja dželatima rečima: "Oče, oprosti im, jer ne znaju šta rade"; umiranja, skidanja sa krsta, pomazivanja mirom, povijanja Tela platnom i polaganja u grob; postavljanja straže da čuva grob da neko ne ukrade Telo Gospodnje. Na Veliki Petak se ne radi (i ništa ne jede do večeri, kada se uzima hrana spremana na vodi), zato što sve misli i molitve treba da budu upućene Gospodu i podsećanju da je on sebe prineo na žrtvu, iz ljubavi prema svima nama.

Na Veliku Subotu se u Jerusalimu, na grobu Hristovom moli jerusalimski patrijarh, sa pravoslavnim arhijerejima, njima se u molitvi pridružuju i jermenski i koptski arhijereji. Crkva se rano ujutru temeljno pregleda, a onda zaključava. U večernjim satima dolazi patrijarh i arhijereji, praćeni sveštenstvom i brojnim vernicima, ispunjavajući crkvu do poslednjeg mesta. U grobnicu ulazi patrijarh u laganoj odeći i moli se na grobu Hristovom. U ponoć se javlja nestvoreni blagodatni oganj. To je plamen koji se javlja na Hristovom grobu samo na Veliku Subotu i to po našem, starom kalendaru. On najpre zapali malenu gužvicu pamuka koja se nalazi na ploči groba, sa nje se pripaljuju sveće. Kroz celu crkvu, koja je u potpunom mraku, prolaze svetlosni zraci, koji podsećaju na sevanje munja ili bliceva. Tada se sa svih strana zaori radostan usklik: "Hristos Voskrese!" Svi ljudi drže bukete sveća koje oganj pali. U prvim minutima taj oganj ne peče i nema svojstva vatre. LJudi ga provlače kroz kosu i bradu, tek kasnije, on počinje da gori kao vatra. Ostalo je zabeleženo svedočenje da jednom nije bilo dozvoljeno pravoslavnom patrijarhu da udje u hram i izmoli oganj. Uzalud su se ostali molili, ognja nije bilo. Pravoslavni patrijarh je klečao ispred zatvorenih vrata hrama i molio se. Tada se sa neba spustio oganj, rascepio mermerni stub pred ulazom u hram i upalio voštanicu u patrijarhovoj ruci. I danas stoji taj mermerni stub, sa tragovima plamena, rascepljen kao što grom rascepi stari hrast. Od tada se više niko nije usudio da pravoslavnom patrijarhu zabrani ulazak u hram u noći izmedju Velike Subote i Vaskrsa.