Isihasti smatraju da se sabranošću, tihovanjem i usrdnom molitvom može doživeti i ugledati božanska svetlost, kao što su to doživeli sveti apostoli pri preobraženju Hristovom na Tavoru. Isihazam (gr: ησυχια hesihia - mirovanje, tihovanje, ćutanje) je molitvena tradicija u Pravoslavlju, koju upražnjavaju monasi isihaste (gr: Ἡσυχαστής hesihastes). Ovaj način duhovnog života je pretežno zastupljen na Svetoj Gori, a proširio se sa Sinaja. Isihaizam predstavlja potpuno okretanje unutrašnjosti čoveka, ujedinjenoj sa punoćom crkvenog života.

Njega Crkva naziva svetilnikom Pravoslavlja, utvrđenjem i učiteljem, dobrotom monaha, solunskom pohvalom i organom premudrosti. Njegova dela ulaze u najmudriju bogoslovsku literaturu. Govorio je da "onima koji žele da se potpuno predaju molitvenoj samoći, ne samo što im je neugodno razgovaranje i opštenje sa mnoštvom ljudi nego i sa onima koji žive na isti način kao i oni. To biva zato što se time prekida stalni i omiljeni razgovor sa Bogom, a sabranost uma, kojom se odlikuje unutarnji i istinski monah, razbija na dva dela a ponekad i na više delova. " Mošti mu počivaju u Solunu,u crkvi nazvanoj po njegovom imenu i smatraju se čudotvornim.

U ovoj sedmici, obeležavamo i spomen na 135 ugodnika Božjih, koji su se podvizavali u Kijevo-pečerskom manastiru, a sve to da bi se vernici koji poste učvrstili u podvigu posta, razmatrajući žitija ovih podvižnika, koji su nam ostavili primer.