Pošto su Sv. Joakim i Ana bili bez dece, zavetovali su se da će dete koje im Bog podari posvetiti Njemu na službu. Kada su dobili kćerku Mariju, i kada je navršila tri godine, sazvali su svu svoju rodbinu i više devojčica, pripremili dosta sveća i svečano pošli u Jerusalimski hram. Napred su išle lepo obučene devojčice sa zapaljenim voštanicima, za njima Joakim i Ana, vodeći za ručice svoju kćer, a za njima ostali pratioci. Okupilo se dosta sveta da vidi ovu lepu i čudnovatu povorku. Kad su se približili crkvi, izašli su im u susret sveštenici, a sam prvosveštenik je izašao da dočeka devojčicu Mariju na crkvenim vratima. Crkva je bila uzdignuta od zemlje i trebalo je preći petnaest stepenika do ulaza. Roditelji dovedoše devojčicu do stepeniša, pustiše je, a ona sama, slobodno i uspravno pređe sve stepenike, ni jednom se ne osvrnuvši na svoje roditelje, već veselo gledaše pravo u crkvu. Prvosveštenik uze devojčicu za ruke, uvede je u crkvu i povede je pravo pred oltar, koji se zvao Svetinja nad svetinjama.

I danas u oltar ženska noga ne sme da stupi, a u deo Jerusalimskog hrama, koji se zvao Svetinja nad svetinjama, nije smeo ni običan sveštenik da uđe, već samo prvosveštenik i to jednom u godini, kad je prinosio žrtve. U taj oltar uvede prvosveštenik devojčicu Mariju i posveti je na služenje Bogu. Time je nagovešteno da će ona postati istinska Svetinja nad svetinjama u koju će se smestiti nesmestivi Bog. Tom događaju čudili su se ne samo ljudi, već i božiji anđeli, koji su po predanju nevidljivi učestvovali u pratnji. Roditelji Marijini prinesoše propisne žrtve, te se sa srodnicima vratiše kući, a malu Mariju ostaviše pri crkvi, i često su je, dok su bili živi, obilazili. Bogorodica je u hramu ostala do svoje dvanaeste godine.

Pretpostavlja se da se ovaj praznik praznuje od četvrtog veka, a prve zabeleške ο njemu imamo tek iz VIII veka. Status velikog praznika dobija u XI veku. Himne za ovaj praznik napisali su Georgije, Mitropolit nikomidijski, magistar Lav Vardalis, Sergije Agiopolit iz IX veka, Vasilije Pagariot, Arhiepiskop kesarijski iz X veka, i Josif Himnograf. Praznik ima četiri dana poprazništva.

Na ikoni se ovaj događaj predstavlja prizorom u kome prvosveštenik starozavetne crkve, Zaharija, na vratima hrama dočekuje Presvetu Devu Mariju kao devojčicu, koju sprovode druge devojčice sa zapaljenim voštanicama, i ostala pratnja.

Vavedenje je slava manastira Hilandar. Uoči manastirske slave, služi se svenoćno bdenije uz učešće monaha iz drugih svetogorskih manastira i prisutnih gostiju. Sva služba je veličanstvena i u svemu carska. U manastiru se povodom slave sprema svečana trpeza i koljivo sa izobraženom ikonom Vavedenja i drugo koljivo za parastos svim ktitorima i priložnicima obitelji koji se služi istoga dana, ali uveče. U skladu sa drevnim običajem svake godine igumansko mesto na jedan dan preuzima iguman Svetog manastira Vatopeda. Posebne bratske veze između Vatopeda i Hilandara utemeljene su još u vreme Svetog Save i Svetog Simeona Mirotočivog i svake godine za vreme manastirskih slava igumani dva manastira zamenjuju mesta. I na ovaj svečani dan, na Svetoj Gori Atonskoj poštuje se Avato, zakon koji ženama zabranjuje pristup ovom ostrvu, u čast Blažene devica Marije - igumanije Svete Gore, koja je tokom jedne posete ovom mestu kroz uverljivu propoved mnogobožačko stanovništvo preobratila u hrišćanstvo.

Narodni običaji

Vavedenje slave stočari da bi im Bogorodica zaštitila stoku od zveri. U Srbiji na ovaj dan prestaju svadbe. U nekim takovskim selima bio je običaj da se tog dana ostane posle službe kod crkve i da se tu prvi put pojave sve mlade koje su se udale te jeseni. Mlade se za tu priliku svečano odenu i zakite cvećem iz venčanih venaca. U selima južnog Pomoravlja sve žene koje ne mogu da imaju decu odlaze u manastir Crkovicu, gde provedu čitavu noć u molitvama da bi dobile porod.