Tog 23. avgusta 1973. su pljačkaši opasani dinamitom šest dana držali četiri taoca. Razmenjujući svoje životne priče u stešnjenom prostoru, među njima se razvilo neobično prijateljstvo koje je rezultiralo nevoljnim svedočenjem zatočenika kasnije na sudu.

Analizirajući ovu neuspelu pljačku, kriminolog i psihijatar Nils Bejert se suočio sa činjenicom da su se taoci emotivno vezali za otmičare, da su za njihovo postupanje pronašli mnogo opravdanja i samim tim nerado govorili o celom događaju, a potom ne samo da su odbijali da svedoče protiv njih, već su i sakupljali novac za njihovu odbranu.

Bejert je ovakvo stanje objasnio ljudskim odbrambenim mehanizmom koji se automatksi uključuje onda kada se neko nalazi u tuđoj nemilosti, pa u takvoj traumatskoj situaciji, žrtva činjenicu da je otimičar ne maltretira pogrešno tumači kao čin dobrote. Ugrožena psiha reaguje prilagođavajući se novonastaloj situaciji na način koji često dovodi do saosećanja, simpatije i čak neke vrste ljubavi prema zlostavljaču. Što više vremena provedu zajedno zarobljeni u malom prostoru, mogućnost zbližavanja je veća, kao i manja šansa da će doći do fizičkog zlostavljanja. Uvidevši da se ovakva relacija javlja u svim oblicima nasilja, Bejert je ovakvo psihičko stanje nazvao Stokhlomski sindrom.

Kako bi svom umu omogućila samoodržanje, žrtva nasilja svoj strah počinje da prihvata kao normalnu situaciju u kojoj joj svakodnevno preti nasilje, pa kada ono izostane njen um ovakav postupak pretvara u dobro delo.

Iako je slučaj u banci najpoznatiji primer, ovakav oblik ponašanja ugroženih je itekako prisutan i u drugim segmentima nasilja, pre svega u porodici gde žena kriveći sebe za svaki neuspeh bračne zajednice smatra da zaslužuje batine, a kada one izostanu ona ovakav gest svog supruga doživljava kao znak ljubavi.

Ostali oblici Stokholmskog sindroma se u dosadašnjoj praksi mogu naći u gotovo svim životnim aspektima, a kako već uključuju ekonomiju, politiku i medije koji svesno stvaraju sliku političara koji rade 24 sata dnevno za relativno malu platu, obzirom da narod počinje vidno da saučestvuje u njihovim teškoćama i pronalazivši u stotinu plasiranih informacija opravdanje za svako njihovo ponašanje, potpuno razume razloge zbog kojih nema šta da jede, verovatno će se uskoro i zvanično prepoznati nova grana ovog sindroma koja će biti okarakterisana kao masovna trauma Stokholmskog sindroma čitave populacije jedne države, dok će pljačka izvedena na ovakav način biti samo još jedna pljačka veka.