Nakon teksta Tatjane Ivanko koji je obišao svet, na optuženičkoj klupi se našao sveti gral pedagoške korekcije domaćih zadataka - crvena olovka. Pokušavajući da svoje dete, koje nikada nije išlo na predškolsku pripremu, nauči osnovnim tehnikama pisanja Tatjana je primenila drugačiji pristup učenju zasnovan na isticanju najbolje urađenog umesto na greškama.

Pošto bi dete završilo red zadatih slova, ona bi odabrala najbolje napisana i zaokružila ih zelenom olovkom. Posle svakog zadatka, devojčica je jedva čekala da sazna koje slovo je najbolje napisano i željno očekivala zelene oznake.

Tatjana objašnjava značaj ovakvog pristupa:

„U prvom slučaju, kada ističemo greške zaokruživši ih, one ostaju urezane u pamćenje. Jeste li ikada obratili pažnju na slova van onih krivih, precrtanih ili zaokruženih crvenim? Hteli ili ne, naša podsvest pamti samo ono što je istaknuto.

U drugom slučaju, kada se koncentrišemo na ono što je urađeno dobro, osećamo potpuno drugačije emocije i gradimo drugačiji stav. Opet, hteli ili ne, naša podsvest će pokušati da ponovi istaknuto. To je potpuno različita unutrašnja motivacija: ne pokušavaj da izbegneš greške, nego ponovi ono što je urađeno ispravno. Deluje isto, ali je struktura razmišljanja potpuno promenjena.”

Tatjana Ivanko ističe da se princip upozoravanja na greške umesto isticanja uspeha u najranijem školskom uzrastu lako prenosi na sve sfere života. Na čemu je fokus, to i raste. Prosto nas formira „crvena olovka”. Ukoliko je u nizu od 20 savršenih slova jedno izuzetno loše napisano - zašto ga obeležavamo i fiksiramo u memoriju deteta, fokusirajući se na jedno pogrešno umesto na 19 ispravnih?

Izvor: Татьяна Иванко