Mnogi istoričari su se bavili vezom između Sv. Nikole Miriklijskog, poznatog i kao Sveti Nikola Čudotvorac, i analizirajući čak i crte lica, ustanovili da postoji velika sličnost između ovog sveca iz 1. veka nove ere i prvih formi Deda Mraza. Od njihovih svedočenja mnogo su zanimljivije legende koja povezuju ova dva lika. Poznati svetac nije bio ni veseo ni debeljuškast kao Deda Mraz, ali je bio čuven po svojoj pravednosti, darežljivosti i časti. Kako je mediteranski episkop postao deka sa Severnog Pola koji donosi darove? Smatra se da su dve legende o životu Sv. Nikole imale udela u nastanku ove veze.

Prva govori o tri siromašne devojke koje su bila na pragu da se odaju nečasnom životu. Jedne hladne zimske noći, legenda kaže, episkop Nikola je na prag kuće njihovog oca spustio tri vrećice zlatnika. Ovi darovi su bili namenjeni za miraz siromašnim devojkama, koje je udaja spasla od moralne propasti.

Druga priča danas nije toliko poznata, ali je tokom srednjeg veka bila jedna od najpoznatijih legendi. Po njoj, Sv. Nikola je ušao u krčmu čiji je vlasnik ubio tri dečaka i sakrio njihova izmasakrirana tela u bačve u podrumu. Ne samo da je predosetio da se desio zločin, nego je Sv. Nikola i oživeo nesrećne dečake. Po mišljanju istoričara Gerija Bolera, autora knjige „Deda Mraz: Biografija”, ova legenda učinila da Sv. Nikola bude proglašen za svetog zaštitinika dece.

Do 1200. godine, Sv. Nikola je bio univerzalno prihvaćen kao zaštitinik mornara i brojnih nacija širom sveta, a običaj darivanja dece na dan njegove smrti je postao rasprostranjen. Međutim, nakon protestantske reforme, javio se problem. Pokušano je da se običaj darivanja preda bebi Isusu, koga je pratio opasni deda, motreći koja se deca ne ponašaju dobro i ne zaslužuju poklone. Lik opasnog starca je često poistovećivan sa likom Sv. Nikole, naročito u germanskoj mitologiji gde nalazimo Ru-Klausa (Opasnog Nikolu), Aschenklasa (Nikolu iz pepela) i Pelznickela (Krznenog Nikolu).

Slične aršine imao je i holandski Sinterklaas, koji je u pratnji opasnog Zwarte Pieta darivao za praznike dobru decu, a nevaljalu trpao u džak i nosio da sobom. Za razliku od germanskog verovanja, ovo je bilo šaljivog karaktera i mali Holanđani su znali da će dobiti slatkiše u svojim cipelicama koje ostavljaju za Sinterklaasa, čak i ako se nisu primerno vladali u godini na izmaku.

Deda Mraz, kakvog ga danas znamo, rodio se 1822. godine u severnoj Americi kada je profesor orijentalne i grčke književnosti Klement Klark Mur napisao priču „Poseta Sv. Nikole”, poznatu i kao „Noć pre Božića”. Iako je priču napisao za svoje šestoro dece, bez želje da doprinese Deda Mraz fenomenu, desilo se da je priča postala veoma popularna.

Tokom XIX veka, lik Deda Mraza je menjao izgled, boju odeće i godište, ali je polako postajao simbol Božića za decu širom sveta. Krajem XIX veka, „standardizovan” je kao krupan, nasmejan starac, duge bele brade, obučen u karakteristično crveno odelo. Živeo je na Severnom polu, vozio se u saonicama koje su vukli irvasi, ali je i dalje preferirao da dariva dobru i poslušnu decu.

Negde u isto vreme, „oživeo” je i slovenski Deda Mraz. Zanimljivo je da je i u slovenskoj mitologiji on prvobitno bio opasni starac koji je donosio zimu i sneg. Postepeno, Djed Moroz je postajao pozitivna ličnost, darežljivi starac kojem se deca raduju.

Tokom XIX veka nastao je i autentični srpski lik, Božić Bata, čiju je ulogu u darivanju dece obično preuzimao najstariji ukućanin. U zavejanim srpskim selima, prerušen do neprepoznatljivosti sa velikom tamnom šubarom, kožnim gunjem, kapom i šalovima on bi darivao decu drvenim igračkama, suvim voćem i pletenom odećom.

Ipak, i pored masovne ekspolatacije Deda Mraza u komercijalne svrhe, njegov lik nije zaživeo u nekim delovima sveta, ili predstavlja sekundarni simbol praznika.

U Japanu, lik budističkog sveštenika po imenu Hotei-osho je pandan zapadnjačkom Deda Mrazu. Po legendi, on ima oči na leđima, predstavlja blagostanje i dobru sreću, a u novogodišnjim noćima posećuje porodice donoseći darove. Nova godina se slavi 4 dana, od 31. decembra do 4. januara i predstavlja najveći sezonski praznik, jer budistička kultura ne proslavlja Božić kao religijski praznik.

U Itaiji, dobra vila La Befana, ostavlja poslušnoj deci slatkiše, suve smokve i ostale lepe poslastice, dok onima koji nisu bili dobri ostavi zagorele kolaćiće. Mališanima koji su stvarno zabrljali tokom prethodne godine ostavi - komad uglja! La Befana, kažu, voli vino, pa joj roditelji ostavljaju čašu vina 5. januara, u bogojavljenskoj noći, umesto šolje mleka i kolačića koji se obično ostavljaju za Deda Mraza.

U Švedskoj, patuljak po imenu Jultomten sa crvenom kapicom na glavi, u pratnji svojih koza tokom novogodišnje noći posećuje domove skandinavaca i ostavlja darove. Deca nikada ne zaborave da mu ostave činijicu ovsene kaše pre odlaska na spavanje na Badnje veče, jer nju Julto najviše voli.

U Rusiji, svakog 5. januara, žena po imenu Babuška posećuje malene Ruse i daruje ih slatkišima i drugim poklonima. Legenda kaže da je Babuška po Hristovom rođenju promašila put i nije stigla na vreme u Vitlejem da daruje bebu Isusa. Zato ona svake godine daruje svu decu, nadajući se da će joj njena davna nespretnost biti oproštena.

Bilo da praznike provode uz Deda Mraza, ili neku od njegovih varijacija, deca širom sveta im se raduju. U svetu gde je sve komercijalizovano i podređeno potrošačkom mentalitetu, ni institucija Deda Mraza nije pošteđena. Na nama je da najmlađe naučimo da čarolija darivanja nije u materijalnim stvarima, nego u ljubavi i pažnji kojom ih obasipaju oni koji ih vole.