Čovek koji nosi titulu najznačajnijeg predstavnika akademskog istorizma u srpskoj međuratnoj arhitekturi, Nikolaj Petrovič Krasnov, rođen je 23. oktobra 1864. u malom prigradskom naselju nadomak Moskve. Kako je njegov talenat uočen još u dečačkim danima, sa samo 12 godina je uspeo da upiše prestižnu školu u Moskvi koja traje 10 godina, a školovanje uspevao da odplati učestvovanjem na svim mogućim konkursima na kojima je osvajao nagrade. Kada je završio slikarstvo, vajarstvo i arhitekturu na Moskovskom umetničkom univerzitetu, poslat je na Jaltu u kojoj je u prvo vreme prosecao kanale i uređivao obalu i ulice, a potom počeo da projektuje reprezentativne objekte za tadašnje plemstvo i kulturnu elitu. Njegova velelepna zdanja toliko su očarala cara Nikolaja II da ga je sa samo 24 godine postavio za glavnog arhitektu na Krimu.

Tokom tog perioda života u Ruskom Carstvu, Krasnov je postao ne samo jedan od najostvarenijih mladih arhitekata, već i neko kome je pripala čast da projektuje velelepni letnji dvorac Livadija. U slavu velikog neimara u ovoj palati danas postoji jedna odaja posvećena Beogradu u kojoj su izložene umetničke skice, arhitektonski nacrti i fotografije svih zdanja koje je Krasnov kasnije podigao u našoj prestonici.

Služeći trideset godina kao arhitekta carskog dvora Romanovih, može se reći da su sve najlepše i najveće građevine izgrađene u tom periodu u Rusiji njegovih ruku delo. Letnjikovac cara Nikolaja II i danas predstavlja veliku turističku atrakciju, a istorijski je značajan jer je u njemu 1945. održan sastanak poznat kao Krimska konferencija na kojoj su Vinston Čerčil, Josif Staljin i Frenklin Ruzvelt odredili sudbinu posleratnog sveta.

Zajedno sa mnogim drugim carskim pristalicama, nakon Oktobarske revolucije Krasnov je 1919. brodom preko Turske i Grčke emigrirao na Maltu, gde bi crtajući akvarele kako bi preživeo sa porodicom ko zna koliko ostao da ga tek osnovano emigrantsko Udruženje ruskih inženjera i tehničara Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca nije pozvalo u Beograd, u koji je u aprilu 1922. prebegao.

U svojoj pedeset osmoj godini, vrhunski arhitekta je morao ponovo da se dokaže. Prvi posao je bio uređenje salona u Banji Koviljači, a potom rekonstrukcija crkve Ružica na Kalemegdanu, oštećene za vreme rata. Dve bronzane skulpture srpskih ratnika, koje se i danas nalaze ispred ulaza u crkvu, predstavljaju njegov rad.

U Rusiji je njegovo mladalačko umetničko nadahnuće znao da uoči, podrži i iskoristi car Nikolaj II, a u Beogradu njegovo već veliko iskustvo i znanje da podrži kralj Aleksandar. Nikolaj Krasnov je narednih dvadeset godina kao Inspektor u kraljevskoj upravi Ministarstva građevinarstva uspeo ne samo da utre put stila u kojem će nastajati buduća zdanja naše prestonice, već i da u svojoj novoj domovini projektujući mnoga monumentalna zdanja bez kojih je nemoguće zamisliti današnji Beograd, stvori jednu novu epohu arhitekture u Srbiji u punom značenju te reči, čime je ponovo stekao zvanje dvorskog arhitekte.

Stečeno zanatsko iskustvo protkano talentom Nikolaja Krasnova, potpuno su promenili izgled Beograda, ali i dali pečat mnogim manjim gradovima Srbije. Osim što je projektovao tada najvažnije administrativne zgrade u Beogradu, ondašnju zgradu Ministarstva finansija (danas zgrada Vlade Srbije) i zgradu Ministarstva šuma i ruda, poljoprivrede i voda (danas Ministarstvo inostranih poslova), zgradu Patrijaršije, zgradu Arhiva Srbije, enterijer Starog Dvora na Dedinju, rekonstrukciju Manježa, današnjeg Jugoslovenskog dramskog pozorišta, most Kralja Aleksandra koji se nekada nalazio na mestu današnjeg Brankovog mosta... Njegova zasluga je i izgled čuvenog srpskog vojnog groblja Zejtinlik u Solunu, Spomen kosturnice na ostrvu Vidu i Njegoševe kapele na Lovćenu, koja je nažalost srušena i pretvorena u mauzolej.

Veliki doprinos ostavio je i kreirajući enterijere. Monumentalnost i smirenost fasada prenosio je na unutrašnjost zdanja koje odlikuje dominantno bogato ukrašeno stepenište, što njegovim građevinama daje autoritativan izgled. Vodio je računa o svakom i najmanjem detalju u svim segmentima stvaranja: pravio skice za tepihe, nacrte za reljefe u mermeru, crteže podova, ukrase na lusterima, zavesama...

Njegova zasluga na našim prostorima je tolika da je razgovor o arhitekturi srpske prestonice gotovo nemoguć bez pomena njegovog imena. Dovoljno je samo prošetati centrom Beograda i osmotriti zdanja koja ne spadaju u modernu arhitekturu. Za svaku zgradu koja dominira svojom grandioznošću i monumentalnim stilom budite uvereni da je njegovo delo.

Ubistvom najvažnijeg pokrovitelja Kralja Aleksandra I Karađorđevića u Marselju oktobra 1934.godine, Nikolaj Krasnov je ponovo izgubio potporu u vlasti. Novi srpski arhitektonski naraštaji su se rado odrekli pravca koji je postao retro i usvojivši nove ideje se utopili u talas modernizma.

Nikolaj Petrovič Krasnov, preminuo je samo par godina kasnije, 1939. Ostavši umetnik u duši do kraja, prethodno dizajnirajući vlastiti nadgrobni spomenik, sahranjen je na ruskoj parceli Novog groblja u Beogradu.