U britanskoj istoriji, kraj XIX veka obeležio je ekonomski procvat londonske luke i istočnog Londona, što je nametnulo potrebu za izgradnjom još jednog mosta preko Temze. Iako danas priča o saobraćajnim špicevima i gužvama u XIX veku zvuči komično, sa izgradnjom mosta Tower se otpočelo 1886. godine upravo iz razloga da se rastereti gust londonski saobraćaj.
Izgradnju su započeli arhitekta Horace Jones i inženjer John Wolfe Barry osmislivši pokretni most sa dva tornja izmeštena na dokove, da ne bi ometali rad ostalih objekata u prometnim lukama. Godinu dana kasnije Jones je preminuo, a nasledio ga je George Stevenson koji je zajedno sa Barryem uneo značajne izmene u originalni projekat. Umesto oplate od cigle odlučili su da postave znatno ukrašeniju fasadu viktorijansko-gotskog stila da bi most vizuelno uklopili sa okolnim građevinama, prvenstveno sa Londonskom kulom (Tower of London).
Dva masivna pristaništa napravljena od 70,000 tona betona potopljena su u korito reke da održavaju ovu grandioznu strukturu. Preko 10,000 tona čelika ugrađeno je u konstrukciju dve kule i gazište koje je popločano kornvalskim granitom i portlandskim kamenom. Most je dug 244m, a svaka od kula je visoka 65m. Raspon između dve kule, dugačak je 61m, pokretan je i podiže se uspravno do 83 stepena, omogućavajući prolaz velikih brodova. Za potpuno podizanje središta mosta potrebno je oko 5 minuta.
Kada 1894. godine most otvoren, H. Heathcote Statham iz Kraljevskog instituta britanskih arhitekata je izdao saopštenje koje je glasilo: „Tower most predstavlja pobedu kiča i pretencioznosti, i falsifikat je svog originalnog rešenja“. Uprkos osudi stručnjaka, narod je zavoleo ovaj most, stvorivši od njega jednu od najvažnijih znamenitosti Londona. Čak je i jedan od najvećih kritičara mosta, Eric de Maré, zaključio: “Narod je zavoleo ovog starog prevaranta. Moramo priznati da služi svojoj svrsi sa zadivljujućom tačnošću i efikasnošću.”
Za ovaj most vezana su i dva zanimljiva saobraćajna incidenta, koja su se srećom završila bez žrtava. Iz nepozatog razloga, 1952. godine, zatajio je zvonar koji je obaveštavao da je most prazan pre podizanja, i na mostu se zatekao gradski autobus br. 78. Pribrani vozač je na samom središtu koje je počelo da se otvara dodao gas i preskočio na drugu stranu, izbegavši nesreću. Drugi incident se desio kada je pilot Alan Pollock, 5. aprila 1968. godine, ogorčen zbog neodržavanja proslave 50. godina RAF-a odlučio da napravi podvig borbenim Hawker Hunter FGA.9 avionom i izveo manevar niskog leta po Londonu, proletevši tom prilikom ispod mosta. Posle tog leta otpušten je iz službe bez prava na odbranu.
Ćudljivi Britanci strogo poštuju tradiciju i pravilo da rečni saobraćaj uvek ima prednost nad drumskim. Tako je 1996. godine skoro došlo do diplomatskog incidenta, kada je konvoj tadašnjeg američkog predsednika Klintona morao da sačeka da ispod mosta prođe turistički brod. Pošto na mostu više ne stoje zvonari, nego se podizanje i spuštanje reguliše daljinski iz komandnog kompjuterskog centra, zauvek će ostati sumnja da je ovaj događaj bio mala pakost namenjena sujetnim gostima.
