Američki aligator (alligator mississippiensis) nije prirodno sposoban da kontroliše sopstvenu temperaturu, pa ga možemo videti kako veliki deo života provodi na suncu, a kada mu je vruće da ulazi u vodu da se rashladi. Na kopnu deluje veoma nezgrapno ali kada zapliva tako skladno rukovodi svojim pokretima i brzinom da izaziva ozbiljno ushićenje i nevericu kod posmatrača.

Druželjubivo biće kao i svi iz njegove porodice aligatora, Muja je imao nesrećnu sudbinu da u zatočeništvo dospe baš u grad koji će biti tri puta bombardovan. Paradoksalno je da su nakon samo četiri godine od njegovog dolaska u velikom kontigentu životinja koje su iz nemačkog zoološkog vrta stigle u Beograd, nacisti gotovo potpuno uništili beogradski zoo vrt tokom bombardovanja 1941. a par godina kasnije i saveznici 1944. Iako su tom prilikom stradale gotovo sve životinje ovog azila, Muja se (niko ne zna kako i gde) očigledno instiktivno dobro sakrio, snašao, preživeo, a potom i vratio u svoju oazu mira.

Sličnu sudbinu je doživeo i njegov pobratim Saturn za koga niko ne zna gde je i kako proveo 3 godine rata dok ga nisu pronašli britanski vojnici i poklonili Sovjetskom savezu gde je narednih 74 godina boravio kao prava atrkacija zoološkog vrta u Moskvi.

Kako su američki aligatori dugo bili ugrožena vrsta i zbog lovaca je u prirodi bilo nemoguće pratiti dužinu njihovog života, naučnici sa pažnjom posmatraju svaki mesec života ovog guštera smatrajući da će Mujina dugovečnost svakako uticati na postavljanje gornje granice dužine života ove vrste.

Sama reč aligator potiče od španske reči el lagarto - gušter.

Iako se beogradski zoo vrt potrudio da mu nabavi ženku sa kojom je kratko delio svoj životni prostor, nije se dogodilo mladunče a ženka je greškom čuvara koji je pustio vrelu vodu u bazen uginula, pa je Muja ponovo ostao sam.

Taman kada je poverovao da u miru može da provede svoje preostale, sada već poodmakle godine, političke prilike su se u Srbiji opet toliko uskomešale, njegov jedini dom je ponovo bombardovan, a on bio prinuđen da se ponovo ko zna gde pritaji.

Zanimljivo je da su se kada je najstarijeg stanovnika našeg zoološkog vrta 2012. zahvatila gangrena noge udružili veterinarski i hirurzi sa ortopedije Kliničkog centra Beograda i uspešno mu amputirali nogu, tako da je Muja danas u reklo bi se odličnoj kondiciji. Mada posetiocima ne izgleda mnogo živahan jer se retko pomera, osim kada jednom nedeljno dobija hranu, čini se da Muja toliko uživa u svom konačno stečenom miru da voli da se pravi mrtav čak i onda kada ga neodgovorni posmatrači gadjaju novčićima ili hranom.

Osim titule najstarijeg krokodila na svetu koja mu u sada već ozbiljnim godinama neprikosnoveno pripada, čini se da bi ovom jedinom stanaru zoološkog vrta koji je preživeo Drugi svetki rat trebalo dodeliti bar još dve: titulu za hrabrost, kao i titulu za snalažljivost u ekstremno opasnim situacijama.