Ova rečenica je značila i kraj iluzije da će maksimalna robotizacija većine vojnih operacija omogućiti ratovanje bez emotivnih oštećenja vojnika. Dan pre nego što je dao sad već čuveni intervju za nemački Spiegel, na svom FB profilu je postavio crtež porodice na livadi koja držeći se za ruke gleda u nebo. Ali to je samo deo slike. Ispod livade je nacrtano mnogo vojnika u samrtnom ropcu, more krvi i odsečenih ruku i nogu. Slika kratkog spoja u mozgu operativca komandnog centra borbene bespilotne letilice.

Predator

Prvu borbenu, naoružanu, bespilotnu letelicu Predator razvila je američka firma General Atomics Aeronauticas Systems, i od samog početka primene ovo oružje izazva brojne etičke i moralne dileme kod vojnih stručnjaka i u javnosti. Do uvođenja Predatora, bespilotne letelice su korišćene samo za izviđanje, osmatranje i bebednosno praćenje trupa i konvoja. Jedna od najvećih afera u primeni ovog oružja desila se 11. septembra 2005. godine kada je Predator lansirao svoj Hellfire dirigovani projektil u vozilo puno oružja i municije koje se kretalo gradom Mosulom u Iraku. Eksplozija koja je usledila raznela je brojne civilne objekte i zgrade u neposrednom okruženju. Niko ne zna sa koliko ovih letelica raspolažu SAD, ali se smatra da ih ima oko 200.

Više od pet godina, vojnik Brandon Bryant, mladić koji je diplomirao kao najbolji u svojoj klasi, sedeo je svakodnevno u dugačkom kontejneru bez prozora ispred 14 monitora, i sa svojim kolegama dirigovao bespilotnom borbenom letelicom iz baze u Novom Meksiku. Drone piloti ne lete u svojim avionima. Oni sa drugog kraja sveta precizno navodeći svoje letelice ispaljuju rakete na unapred određene vojne ciljeve. U intervju koji je dao novinarki Nicol Abé do detalja je opisao događaj koji je zauvek promenio njegov pogled na svet.

Pas

Kao da igraju video igru, Bryant i njegov kolega su doveli Predatora do objekta sa ravnim krovom napravljenim od blata u nekoj avganistanskoj zabiti. Uz nju je bila staja za koze. Kada je dobio naređenje da napadne, Bryant je levim klikom selektovao krov, a kolega koji je sedeo do njega je pritisnuo obarač na džojstiku koji je inicirao ispaljivanje Hellfire rakete. Klik je značio 16 sekundi do udara. Sedam sekundi pre udara, Bryant je još uvek imao vremena da skrene projektil, pratio je svaki piksel na monitoru. U nultoj sekundi, kolega i on su ugledali dete kako skreće od kuće ka staji. U tom trenutku, njegov svet se sudario sa svetom u bezimenom selu između Baghlana i Mazer-e-Šarifa. Usledio je udar, i dete je nestalo sa snimka. Osetio je mučninu u želucu.

• Jesmo li mi to upravo ubili dete?- pitao je kolegu
• Da, izgleda da je bilo dete - odgovorio je pilot
• Da li li je to bilo dete? - napisali su u chat prozoru na monitoru

Odgovorila im je nepoznata osoba iz vojnog komandnog centra negde u svetu koja je pratila njihov napad:

• Ne, to je bio pas.

Pregledali su ponovljeni snimak napada. „Pas” je hodao na dve noge.

Izgubio sam vezu sa svetom

Iako je tog dana iz konetjnera kontrolnog centra Predatora izašao u svet koji je na sve načine podržavao i veličao principe daljinskog ratovanja, njegov svet se tada srušio. Čini se da je šok koji je preživeo izbacio na površinu sva ona sećanja koja je do tada potiskivao.

• Imao sam 6000 sati letenja tokom 6 godina u ratnom vazduhoplovstvu. Gledao sam kako umiru ljudi, žene i deca. Nikada nisam pomislio da ću ubiti toliko ljudi, da sam uopšte sposoban da ubijem nekog - rekao novinarki sećajući se svoje vojne karijere.

Slučajni vojnik

Vojsci se priključio slučajno. Došao je sa prijateljem, i saznao da vazduhoplovstvo ima svoj Univezitet i da bi mogao da dobije dobro obrazovanje besplatno. Sa 20 godina je leteo svoju prvu misiju iznad Iraka, prateći grupu američkih vojnika na putu ka baznom kampu. Misija Anđeo čuvar se nije slavno završila. Na monitoru ispred sebe video je „oko” u asfaltu. Dobro je znao šta to znači. Da bi omekšale asfalt i postavile nagaznu minu, neprijateljske snage su koristile zapaljenu automobilsku gumu. To je na asfaltu ostavljalo trag koji je iz vazduha ličio na oko. Pokušao je da obavesti vojnike u konvoju, ali su radio veze bile prekinute. Gledao je kako pet američkih vojnika ginu na njegove oči, i ništa nije mogao da učini. Od tog trenutka, fanatično počinje da proučava sve mogućnosti Predatora i postaje vrhunski stručnjak u rukovanju ovim borbenim letelicama.

Bryant je 2007. godine poslat u Irak, da iz baze 100km udaljene od Bagdada rukuje Predatorima. Nakon toga stacioniran je u Avganistanu. Zbog velikih moralnih dilema koje su pratile Predatora i surovosti koju je taj posao nosio sa sobom, rukovanje borbenim bespilotnim letelicama nije popularan posao. Klasični piloti su sa prezirom gledali na ove „kukavičke tastere”, koje je posao psihički potpuno slamao. Danima su na monitorima pratili svoje mete, upoznavali njihove porodice, gledali ih kako se igraju sa decom i kućnim ljubimcima, obrađuju polja, igraju fudbal, ali i skladište oružje kao pripadnici talibanskih snaga. Gledao ih je dok su tokom vrelih avganistanskih noći spavali na ravnim krovovima svojih kuća, i vodili ljubav sa svojim ženama.

• Tada bi dve infracrvene tačke postale jedna - objasnio je.

Nakon nekoliko dana, a nekad i nekoliko nedelja osmatranja i prikupljanja podataka, dobijao bi naredbu da likvidira metu.

• Upoznao sam ih. A onda sam dobijao naredbu da pucam. Osećao sam tugu zbog dece kojima sam ubijao očeve. Bili su dobri očevi.

Infrared snovi

Vojnik Brandon Bryant sada ima 27 godina. Nakon teške unutrašnje borbe, i pokušaja da se izbori sa demonima koji ga prate, shvatio je da je vojna karijera za njega završena. On danas, u kući svoje majke u Montani gde je odrastao, svake noći sanja snove pune krvi i leševa, u infracrvenom obliku. Dijagnoza koju ima je post- traumatski stres. Na jednoj stranici njegovog ličnog dnevnika koji je vodio u vreme angažovanja u kokpitu Predatora piše:

„Na ratištima ne postoje strane, samo krvoproliće. Sve sam užase video. Želim da moje oči istrunu.”

(U tekstu su korišćeni delovi intervjua koji je za Der Spiegel vodila novinarka Nicola Abé- LINK)