Naslov knjige, sastavljene od pedeset kratkih priča, preuzet je iz prve priče u kojoj Fulgam navodi listu lekcija koju deca uče u američkim obdaništima. Njegova poruka je da bi svet postao bolje mesto samo kada bi odrasli nastavili da prate pravila ponašanja kojima uče decu, npr. deljenje, ljubaznost, urednost, balans u radu, igri i učenju. Tokom tri decenije, knjiga je hvaljena, osporavana, glorifikovana, nazivana otrcanom, dirljivom, banalnom i prešećerenom. Čuvena rečenica iz naslova je doživela brojne ekranizacije, ali i parodije, poput one gde Bart Simpson na čuvenoj tabli za kaznu nebrojeno puta piše „Nisam naučio u vrtiću sve što mi treba”.

Fulgamovi likovi su obični ljudi: obućar koji u strašno pohabane cipele svoje mušterije, koje je nemoguće popraviti, stavlja kolačić; gluvonemi dečak koji kupi opalo lišće da zaradi džeparac; neprijatna komšinica u borbi sa paukom; ruski potporučnik Nikolaj Pestrecov koji ruši predrasude o zlim i opakim Rusima; i Sirena, neobična devojčica koja je ostala u njegovom sećanju iz mladosti, kada je kao mladi sveštenik imao zaduženje da jednom nedeljno čuva decu iz svoje parohije.

GDE DA STANU SIRENE?

Igra se zvala Divovi, Čarobnjaci i Patuljci. U sali crkvene opštine ostao sam sam sa osamdesetoro dece između sedam i deset godina, dok su njihovi roditelji obavljali svoje poslove. Rasporedio sam svoju vojsku po sali i objasnio pravila, proširenu verziju igre „Kamen, papir, makaze” koja je zahtevala neke intelektualne reflekse, razmišljanje, snalažljivost i brzo odlučivanje. Pravi cilj igre je ipak bio da se napravi velika graja i da klinci jure jedni druge sve dok ne dođe do takve zbrke da se više ne zna ko je na čijoj strani, ni ko je pobednik.

Organizovati punu dvoranu euforične dečurlije, napraviti timove, objasniti pravila igre, postići koncenzus o identitetu grupe - sve to nije jednostavno, ali kako smo imali puno entuzijazma, sve smo uspešno obavili i bili spremni da počnemo.

Uzbuđenje je dostiglo kritičnu tačku. Viknuo sam:

• „Morate sada da odlučite šta ćete biti - DIV, ČAROBNJAK ili PATULJAK!”

Dok su se grupe okupljale i uzbuđenim šapatom konsultovale, osetio sam kako me neko vuče za nogavicu. Pored mene je stajalo jedno maleno dete koje je podiglo pogled i zapitalo me vrlo tihim, vrlo zabrinutim glasom:

• „Gde da stanu Sirene?”

Duga pauza. Veoma duga pauza. „Gde da stanu Sirene?” - ponovim ja.

• „Da. Znate, ja sam Sirena.”
• „Ne postoje Sirene.”
• „Postoje, ja sam Sirena!”

Ona sebe nije mogla da pronađe ni među Divovima, ni među Čarobnjacima ni među Patuljcima. Ona, Sirena, tražila je svoju kategoriju i nije imala nameru da napusti igru i stane pored zida, gde bi se inače povukli gubitnici. Htela je da učestvuje, bez obzira na nepostojeću poziciju Sirena u igri, ne odustajući od svog dostojanstva i identiteta. Bila je uverena da postoji mesto za Sirene i da ću ja znati gde je to mesto.

Zaista, gde li stoje Sirene? Sve te Sirene - svi oni koji se ne uklapaju u norme, svi oni koji su drugačiji i koji ne prihvataju da budu po nekom načelu razvrstani u ladice i pregrade.

Odgovorite na ovo pitanje i možete na njemu da sagradite školu, naciju ili ceo svet.

Šta sam joj tada odgovorio? Tu i tamo dogodi mi se i da kažem nešto mudro.

• „Sirena stoji baš ovde, pored Kralja mora!” (Da, baš ovde, uz skute Dvorske lude, mislio sam u sebi.)

Tako smo stajali, ona i ja, vršeći smotru trupa Čarobnjaka, Divova i Patuljaka, koji su jurili oko nas u strahovitom metežu.

Moram vam reći na kraju, nije tačno da ne postoje Sirene. Ja lično poznajem bar jednu. Držao sam je za ruku.

Robert Fulgam

Robert Fulgam je oženjen slikarkom Vilou Bejder sa kojom ima četvoro dece i devetoro unučadi. Živi u Sijetlu, Vašingtonu i na grčkom ostrvu Krit.