Ove gradove prvobitno su naselili doseljenici iz severne Afrike, između IX i X veka, na samom začetku mavarske vlasti. Doseljenici su bili mirni, radni ljudi koji su se uglavnom bavili poljoprivredom. Do kraja XI veka, kada su hrišćanska osvajanja počela da obaraju muslimansku vlast u severnoj Španiji, ovi farmeri su se potpuno povukli u brda. Birali su najdalja odstupna mesta, od kojih su neka bila stara rimska utvrđenja, i gradili tamo svoja naselja prepoznatljiva po snežno belim kućama u mavarskom stilu, i visokim zidinama oko njih koje su im davale osećaj zaštićenosti.

Katoličke trupe su trijumfovale, ali se jak mavarski uticaj u arhitekturi i načinu života zadržao, sa uskim ulicama u vidu lavirinta, malim belim kućama i karakterističnim rešetkama od kovanog gvožđa. Iako se oseća poseban arapski duh, svako selo ima najmanje jednu rimokatoličku crkvu.

Kuće su bile bele zbog običaja da se u svrhe dezinfekcije svi objekti kreče moćnim antibakterijskim sredstvom, gašenim krečom, ali i u svrhu društvene povezanosti koja se sa tom vrstom unifomnosti postizala. Početkom XX veka pojavili su se stidljivi pokušaji individualnosti, kada su neki seljani svoje kuće okrečili jarko crvenom ili žutom bojom. Ove obojene građevine su preživele do uspostavljanja diktature Miguela Primo de Rivere koji je naložio lokalnim seoskim vlastima da suzbiju mogućnost izbora i „ne dozvole odstupanja od normalnosti“.