Ljubinka Bobić, glumačka legenda vragolastog oka

02 Jan 2017
5090 pregleda

Na dan kada su iz Narodnog pozorišta iznosili njen kovčeg, dežurni saobraćajac u centru srpske prestonice je zaustavio saobraćaj. Na pitanje nervoznog vozača autobusa šta se dešava, odgovorio je kratko - „prolazi gospođa ministarka”. Tako je, u velikom stilu, otišla jedna od naših najboljih glumica, koja je samo dva meseca ranije, u 81. godini, odigrala poslednji i 265. put svoju životnu ulogu - Nušićevu Živku ministarku.

Ljubinka Bobić, glumačka legenda vragolastog oka

Ljubinka Bobić je rođena 2. januara 1897. godine, ali vam sama to nikada ne bi priznala. Godine, nagrade i nestalni sjaj slave za nju nisu bili značajni, jer ona se rodila kao glumica, a „vreme prolazi i autogrami blede”. Odrasla je na Topčiderskom brdu, u porodici Sremca Vladislava i Makedonke Jelisavete kao jedno od petoro dece. Kažu, najnemirnije. Školske dane je uglavnom provodila „iza furune” po kazni, što joj nije padalo teško, jer i taj kazneni ćošak je bio svojevrsna pozornica. Njena scena je u detinjstvu bila gde god se pojavi, a najčešće ulica, na koju bi istrčala nakinđurena kao božićna jelka i zabavljala komšiluk.

„Bio je rat, onaj prvi, svetski... Izbegli smo u Kragujevac. Moji roditelji, sirotinja božja, te 1915. godine pošalju me u Skoplje. Mene, jedinu od petoro dece upute tamo kao preporučeno pismo kod naših imućnijih rođaka Elzovića, kod kojih sam za hranu radila kao neko slušče. Ali, kako sam odmalena volela da se kinđurim i svašta od šarenila navlačim na svoje mršavo ko kljuse telo, pa kad se pojavim na ulici zasmejavam komšiluk, moji rođaci su brzo uvideli da će slabo da se ovajde od moje pomoći u kući...”

Za siromašnu i ne preterano dobrodošlu gošću u Skoplju nije bilo mnogo mogućnosti za zabavu, a sredstava još manje. Klošarski raspoložena, Ljubinka je svakodnevno odlazila do izloga makedonskog Narodnog pozorišta da gleda slike glumaca i razrađuje taktiku kako da bez prebijene pare u džepu odgleda neku predstavu. Mora da je bilo strašno mnogo sjaja i želje u tim očima kad joj je prišao uglađeni gospodin i pitao je šta radi. „Gledam plakat” - konstatovala je očigledno. Ponudio joj je da sa njim odgleda generalnu probu nove predstave i poveo je u upravnikovu ložu. Sada će svima koji ne veruju u sudbinu od preteranosti tog trenutka početi da se priviđaju jednorozi, ali čovek kojeg je srela pred pozorištem bio je Branislav Nušić lično.

Počela je da statira u skopskom Narodnom pozorištu, do zvezda srećna kao da igra glavne uloge. To se njenim domaćinima nije dopalo, pa iz straha da će je pozorišne daske i druženje sa glumcima iskvariti šalju pismo njenim roditeljima, tada izbeglim u Kragujevac, otkrivajući Ljubinkine namere da postane „vagabund i kurveštija”. Batine je nisu izlečile, već tada je bila nepopravljivo zaražena glumom.

Po dolasku u Beograd nastavlja školovanje u Ženskoj radničkoj školi, ali je sudbina opet namešta Nušiću „na zicer”. Sreli su se slučajno, na ulici, kada mu je Ljubinka zatražila preporuku za angažman u pozorištu. Znajući da će je porodica staviti na muke zbog takvog izbora, moli Nušića da je preporuči zagrebačkom pozorištu kratko mu objasnivši da tako mora, iz familijarnih razloga. Nušić, koji je živeo satiru, u preporuci piše: „Šaljem vam ovu devojčicu punu temperamenta i živaca - iz familijarnih razloga”.

Ipak, ubrzo se odvažila da stane iza svoje odluke da bude glumica i opredelila se za Narodno pozorište u Beogradu. Njen prvi dolazak u pozorište je bio predstava za sebe. U želji da ostavi što bolji utisak, doterala se preko svake mere i ukusa:

„Nušić reče da se javim Milanu Prediću. Od susetke na Topčiderskom brdu, gde smo tada stanovali, pozajmim moderan, ogromni šešir sa zadenutim šarenim perjem od „rajske ptice”, obučem njenu haljinu i natakarim pelc oko vrata, pa navučem bele rukavice do lakata... pa sve vrckajući kukovima pođem onako malena a doterana tako da su neki mangupčići za mnom povikali: „Vidi ovo malo, rođeno kurvinče!” Umesto odgovora u vidu uobičajene psovke, kako sam izigravala otmenu damicu isplazim ja njima (da im ne ostanem dužna) samo jezik, pa pravo u Narodno pozorište, gde zapanjenom portiru koketno kažem: „Imam sastanak sa gospodinom Predićem...” On me gleda čudno, zna da je upravnik Predić okoreli neženja u godinama, ali ko zna možda se sad matori uspalio, pa me bez daljih objašnjenja pusti gore na sprat.”

Malo je reći da je Predić bio zapanjen njenom pojavom i nastupom, dok su njegovi saradnici ginuli od smeha gledajući u nju kao u čudo. Šta god da je Nušić pre toga rekao Prediću o Ljubinki Bobić, ona je to svojim nastupom podržala i potvrdila. Istog dana je potpisala ugovor sa Narodnim pozorištem.

Prva koju je odigrala u Narodnom pozorištu u Beogradu bila je uloga Šekspirovog vilenjaka Puka u Snu letnje noći. Od 1923. godine bila je Marica u Sumnjivom licu. Uz čuvenu Žanku Stokić zaigrala je i u prvoj verziji Gospođe ministarke, igrajući njenog sina Raku. Još tada joj je Nušić rekao da će jednom biti „ministarka”. Znajući da je ulogu pisao za Žanku, Ljubinka je mislila da joj Nušić predviđa udaju za nekog viđenog funkcionera iz vlasti. Učila je glumu kroz svoje uloge i uz veliku podršku reditelja i pedagoga Jurija Ratkina. Iako je zbog filmskih uloga koje su mahom bile komične često vezujemo za komediju kao žanr u kojem je briljirala, na pozorišnim daskama je uspešno oživela Hedvigu u Ibzenovoj Divljoj patki, Katu u Koštani i Madlen Petrovnu u Krležinoj drami U agoniji i dr.

Ne iznenađuje da je Nušićeva Živka koju je Ljubinka Bobić zaigrala u oktobru 1964. godine kao penzionerka, u 67. godini, njena životna pozorišna uloga. Kritičari se slažu da za takvu ulogu, i uopšte uloge „Nušićevih žena” glumica mora da ima „telo i lice i za tragediju i za komediju”, ali i izražen ljudski karakter. Isprazne ličnosti Nušićevi likovi prosto sažvaću i ispljunu, pretvarajući svaku predstavu u nespretan amaterski pokušaj. Uloga u kojoj je maestralno glumila po godinama daleko mlađu ženu bez sumnje je bila teška, ali i neprirodna za uobičajene pozorišne podele gde glumice često igraju likove žena starijih od sebe, a mnogo ređe nekoliko generacija mlađe. Ljubinka Bobić, koju danas mnogi smatraju najboljom Nušićevom Ministarkom je uvek skromno isticala da smatra kako u toj ulozi nije uspela da dostigne svoju prethodnicu, Žanku Stokić.

Veliko poštovanje kolega i publike zadobila je tokom okupacije, u strašno teškim vremenima po srpski narod „kad je svinja bila vrednija od bečkog klavira”. Odbila je da zaigra Dorinu na premijeri Molijerovog Tartifa u zimu 1942. godine, ulogu koju je silno želela i volela, i obavestila upravu pozorišta da pod okupacijom neće igrati. Taj incident nije promakao Nemcima koji su je, kao nekadašnju specijalizantkinju u berlinskom i bečkom pozorištu, pozvali na razgovor da obrazloži svoju odluku. Nakon što im je bez okolišenja rekla da „ne želi da zasmejava srpski narod dok se mrzne, gladuje i gine od okupatora” nastavila je da u siromaštvu deli sudbinu svog naroda.

Na filmu je imala veliku sreću da igra likove koje su stvorili neki od njenih omiljenih pisaca. Iako je znala da šalama dobro izbruka odmerenog i povučenog Ivu Adrića kada bi se sreli u kafani, Ljubinka Bobić je kao svoju prvu filmsku ulogu igrala Jelenku iz Andrićeve pripovetke Anikina vremena 1954. godine.

Tri godine kasnije, zablistaće kao neponovljiva popadija Sida u filmu Pop Ćira i pop Spira, rađenom po istoimenom romanu Stevana Sremca, koga je smatrala za najboljeg srpskog pisca. Iz urnebesne Diližanse snova (1960) je pamtimo kao Saru Padavicki, iz filma Dr (1962) snimljenog po motivima Nušićeve komedije kao gospođu Dragu, a iz takođe Nušićevog Narodnog poslanika (1964) kao Spirinicu. Nezaboravna je ostala i po liku bezimene vračare iz filma Prvi građanin male varoši (1961).

Kolege i prijatelji su je pamtili kao damu britkog jezika, oštrog humora, narodnog žargona i sočnih psovki, za šta je krivila svoju babu Bojanu. Sa jednakom duhovitošću je opisivala savremenike, ali i svoje burne ljubavi i boemski način života noseći ponosno sve mane kao ordenje. Govorila je da postoje dve vrste humora, jedan urođen, iz kolevke, i jedan koji se pravi. Korene svog humora je prepoznala u ocu, obućaru Vlajku, koji je pričama i anegdotama uz rad zasmejavao porodicu, prijatelje i mušterije. Upravo ta urođena „žica” za smeh i suštinsko razumevanje humora su ključ njene harizme, po kojoj je jednako kao i po upečatljivim ulogama pamtimo do danas.

„Satira je za mene kao i za meni dragog Nušića: ne vređati, ne karikirati, nego voleti čoveka.”

Zahvaljujemo se arhivi Narodnog pozorišta u Beogradu na ustupljenim fotogafijama.

Creative Commons License Zabranjeno je kopiranje članka na druge sajtove bez validnog linkovanja ka originalnom tekstu u skladu sa licencom ΜΕΔΙΑΣ by Vojin Petrović is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License i prema odredbama Zakona Republike Srbije o autorskim i srodnim pravima ("Sl. glasnik RS", br. 104/2009, 99/2011 i 119/2012). U slučaju neovlašćenog kopiranja bićemo prinuđeni da preduzmemo korake u skladu sa čl. 35 i čl. 36 Zakona o autorskim i srodnim pravima i zatražimo naplatu zakonom propisane nadoknade.

Ostavite Vaš komentar

Ako niste već objavljivali komentare na našem magazinu, komentar će biti objavljen posle moderacije. Vaša email adresa neće biti objavljena. Sva polja su obavezna.

0 komentara

Podelite sa prijateljima

Translate article

Pročitajte slične članke

Prijavite se

Prijavite se na listu za primanje informacija o novim člancima i ostalim dešavanjima na našem Magazinu. Unesite Vašu E-mail adresu:

Medias na Fejsbuku

Medias na Twitteru