U profesionalnom životu ovog slavnog neurologa i pisca bilo je mnogo toga što je moglo da probudi najdublje ljudske strahove. Amnezija, halucinacije i starenje bili su izazovi sa kojima se nosio tokom dugogodišnje lekarske prakse. Strah je lečio naukom i ostavio je značajan trag u istraživanju Turetovog i Aspergeorovog sindroma, ali i umetnošću, kroz knjige koje su prodavane u milionskim tiražima.

Široj javnosti je svakako najpoznatija njegova knjiga Buđenja (Awakenings), objavljena 1973, a ekranizovana 1990. godine. Ekipa sjajnih glumaca, predvođena Robertom de Nirom i Robinom Vilijamsom, oživela je na filmskom platnu tešku priču o žrtvama epidemije encefalitisa. Film je doživeo svetsku popularnost, dobio brojne nagrade i nominovan za nagradu Oskar u tri kategorije.

Saksova knjiga Čovek koji je pobrkao svoju ženu sa šeširom i ostale kliničke priče (The Man Who Mistook His Wife for a Hat and Other Clinical Tales) o čoveku obolelom od vizuelne agnozije, objavljena 1985. godine, poslužila je Majklu Njumenu kao osnova za istoimenu operu 1986. godine.

Olivera Sasksa su opisivali kao čoveka izuzetne intelektualne elegancije i prefinjenih emocija, koga je kroz život vodila muzika. Znao je da su duša i telo jedno i verovao da ih muzika spaja i harmonizuje. Bio je izuzetno tih i povučen čovek, ali dobar slušalac i posmatrač, što je svakako doprinelo njegovoj izraženoj sposobnosti da pronikne u misterije ljudskog uma. Jednom prilikom, iznenadio je samog sebe:

Gotovo nikada ne pričam sa ljudima na ulici. Ali pre nekoliko godna, tokom pomračenja meseca, izašao sam napolje da ga posmatram pomoću mog malog teleskopa. Užurbani prolaznici su bili potpuno nezainteresovani za ovo nebesko čudo.

Počeo sam da ih zaustavljam i govorim „Pogledajte! Pogledajte šta se dešava Mesecu!”. Ljudi su bili začuđeni što im se obraćam, ali istovremeno zaintrigirani mojim bezazlenim entuzijazmom. Gledali su Mesec i odlazili sa pozdravom: „Sjajno!”, „Hej, hvala što si mi dao da pogledam!”, „Bože, drago mi je da sam ovo video!”...

U izvesnom smislu, dr Saks je gotovo pola veka celom svetu davao u ruke svoj „teleskop” i pozivao nas, sa istim bezazlenim entuzijazmom, da pogledamo još misteriozniji i kompleksniji objekat - ljudski um. Iako je sebe voleo da opisuje kroz anegdote u kojima je predstavljen kao trapav - dok mu hamburger ispada na skupu laboratorisku opremu ili višegodišnji istraživački rad leti po njujorškim ulicama sa motocikla u pokretu, nema sumnje da je dr Saks bio čovek neverovatne harizme i duha koji je i ozbiljne, privatne detalje svog života delio sa istom otvorenošću kao i priče o svojim pacijentima.

Dr Oliver Saks je preminuo u Njujorku u 83. godini, 30. avgusta 2015. godine, od posledica uvealnog melanoma oka.