Mnogo puta smo videli slike koje se igraju sa našim okom i umom. Uobičajeno je verovanje da se radi o veštoj manipulaciji i triku, ali je istina drugačija. Ono što zapravo vidimo je pokušaj našeg mozga da predvidi budućnost.
Ne zvuči logično?
Kada svetlost pogodi mrežnjaču našeg oka, potreban je vremenski interval od jedne desetine sekunde da mozak prevede signal u opažanje. Evolucioni neurobiolog Mark Changizi kaže da je ovo neurološko zaostajanje dovelo do toga da naš mozak formira slike za koje smatra da će se pred okom pojaviti nakon jedne desetine sekunde. Mozak nije uvek u pravu.
Stvaranje imidža u mozgu koji „ide ispred” stvarne slike koju gledamo je najverovatnije rezultat mutacije koja je pomogla da čovek u ranim fazama evolucije opstane, sprečavajući ga da se sudara sa opasnim objektima, ili da postane žrtva brzih predatora.
Pogledajte nekoliko bazičnih i jednostavnih iluzija koje se na očigledan način igraju sa našim umom, koristeći ovaj „kvrc” u našim mozgovima. Na njihovim osnovama i kombinacijama su osmišljene sve komplikovane optičke iluzije.
ZAMAGLJENE LINIJE
Kada slika objekta pređe preko mrežnjače, ona aktivira različite neurone u mozgu. To je mehanizam kojim um shvata kako treba da se odredi prema nečemu u sledećem trenutku. Ukoliko se ono što vidite kreće, signal neće završiti samo kao tačka na mrežnjači, već će formirati zamagljene linije. Dok gledamo pokretnu sliku, mi ne vidimo te linije, ali one putuju kao signal našem mozgu da se objekat kreće, i što je najvažnije, detektuju pravac našeg kretanja. U tome je tajna ove iluzije, zamagljene linije vam daju utisak da se nešto kreće, a ukoliko se duže zagledate u centar, imaćete utisak da se krećete prema njemu.
HERINGOVA ILUZIJA
Ovo je možda jedna od najčešćih iluzija, koja je i lako objašnjiva. Zamagljene linije sa strane usmeravaju naš pogled ka centru gde se spajaju. To daje utisak da dve crvene paralelne linije imaju blago proširenje u centru, što nije tačno. Ako uzmemo u obzir već spomenuto „odlaganje” od jedne desetine sekunde, u trenutku dok gledamo sliku, naš mozak misli da smo fizički već u centru (predviđa kretanje). Sad zamislite sebe na ulasku u katedralu sa dugom stazom do oltara. Kada ste na vratima, ivice redova klupa duž staze će izgledati paralelno kao pruga, ali kada dođete do polovine staze, imaćete utisak da ona šira na mestu gde se nalazite nego na ostalim delovima staze. Upravo nam to čini Heringova iluzija, jer vodi naš um u zabludu da se nalazimo u centru slike.
EBBINGHAUSOVA ILUZIJA
Klasična Ebbinghausova iluzija sa narandžastim krugom pokazuje svu nesavršenost naše percepcije viđenog, koja je da apsurd bude veći rezultat napretka ljudskog uma. Ukoliko je posmatraju deca do 10 godina starosti, mnogo je manja verovatnoća da će podleći triku koji se igra sa kontekstnim senzitivitetom odraslih. Deca će narandžaste krugove videti uglavnom kao krugove jednake veličine, što je ispravno. Odrasli će nesvesno obraditi podatke o veličini, rasporedu, i udaljenosti sivih krugova, i u tom kontekstu pogrešno zaključiti da su narandžasti krugovi različite veličine.
PINK TAČKE
Ukoliko se skoncentrišete samo na krstić u sredini slike i ne pomerate pogled, roze tačke će se izgubiti iz vidnog polja. Ovaj fenomen koji je otkrio švedski lekar Paul Vital Troxler 1804. godine objašnjava mogućnost selektivnog vida u slučajevima kada se oko duže vreme skoncentriše na jednu tačku. Potisnute na periferno vidno polje, pink tačke vremenom gube relevantnost i prestaju da stimulišu neurone, i samim tim postaju nevidljive.
ZID KAFEA
Ovu iluziju prvi je opisao britanski psiholog Richard Gregory. Legenda kaže da je njegov laborant primetio tu mustru na zidu kafea u Bristolu. Iako deluje da su pod određenim uglom, redovi crno-belih pločica su paralelni. Ono što „krivi” sliku je razlika u veličinama prve pločice u svakom redu, za tačno polovinu. Ova iluzija se objašnjava zbunjivanjem mozga kad se u pravilnim razmacima smenjuju tamne i svetle zone različitih dimenija i dijametralno suprotnog svetlosnog intenziteta.
