Lov počinje u ranim jutarnjim časovima, često pre izlaska sunca. Mala grupa ribara polazi prema regionu gde se grupe delfina okupljaju. Kada ih pronađu, ribari spuštaju čelične stubove u vodu i u njih udaraju maljem, što izaziva paniku i dezorijentaciju u jatu delfina. Onesposobivši strahovitom bukom njihov prirodni sistem komunikacije i navigacije, ribari ih navode do pripremljene uvale. Kada se jato delfina nađe u njoj, uvala se zatvara mrežom.

U tom trenutku, delfini su previše uznemireni da bi lov bio lak. Ribari ih ostavljaju zarobljene u uvali da se smire preko noći, a sledećeg jutra počinje krvavi pir. Do skoro su ih ubijali oštrim kukama i harpunima, što je uvalu pretvaralo u bazen krvi. Pod pritiskom svetskih organizacija za zaštitu životinja, svoj masakr pokušavaju da sačuvaju od osude ostatka sveta tako što ih poslednjih nekoliko godina ubijaju „humanijom” tehnikom. Danas ih ubijaju tako što ih nataknu na metalne šipke, prekidajući moždano stablo, a potom ulazne i izlazne rane zatvaraju drvenim čepovima da bi se sprečilo izlivanje krvi u vodu. Ovaj način ubistva, teoretski, delfine ubija u sekundi, ali je u praksi mnogo drugačije. Dužina njihove agonije i dalje mnogo zavisi od veštine ribara da šipku plasira na ispravan način. Da bi sprečili da zainteresovana javnost vidi šta se dešava u uvali Taiđi, ribari pred početak svake sezone dižu sve više ograde i barikade.

Pored velikog fizičkog bola, delfini prolaze i kroz strašnu psihološku patnju. Da bi osigurali dobar profit, ribolovci najčešće ubijaju veće i odrasle primerke od kojih dobijaju više mesa, a od manjih uzimaju samo nekoliko, koje će posle prodati zabavnim parkovima i akvarijumima širom sveta. Oslobođeni primerci ostaju pod strašnom traumom. Delfini svoja jata ne formiraju nasumično, i jedni prema drugima imaju izgrađen odnos ljubavi i bliskosti. Kada se desetkovano jato vrati u otvorenu vodu, njegovi članovi pokazuju znake ekstremne tuge i depresije zbog gubitka članova porodice, slično kao i ljudi, ali i visoku stopu smrtnosti.

Jezivi lov tajno je snimila ekipa Nacionalne geografije 2009. godine i objavila u vidu dokumentarnog filma Uvala (The Cove). Pored nagrade Oskar koju je dobio, film je pokrenuo milione ljudi, aktivista i organizacija širom sveta, koji su zahtevali da se lov na delfine zabrani i zaustavi. To se, danas je već sasvim jasno, neće skoro ostvariti. Industrija lova na delfine i prometa njihovog mesa je multi-milionska, i podržana je od strane japanske vlade koja godišnje izda oko 1800 dozvola za lov na delfine.

Ljudi širom sveta su našli spor, ali jedni njima dostupan način borbe protiv masakra nad delfinima. Pokazujući potpuno odsustvo interesovanja za mesom delfina, i edukujući stanovništvo koje ga tradicionalno jede o nehumanoj i krvoločnoj prirodi ove prakse, pokušavaju da smanje potražnju na tržištu, što će, nadaju se, vremenom uticati na isplativost ovog posla. Nažalost, i pored zabrane kupovine mladih delfina iz kontroverznog lova za potrebe zabavnih parkova, koju je 2015. godine izdala Svetska organizacija Zoo vrtova i akvarijuma, postoji još mnogo zabavnih parkova širom sveta koji nisu deo ove asocijacije, i spremi su da kupuju mladunčad delfina iz Taiđija.