Sa početkom industrijske ere, belgijske vlasti su pokušavale da nađu način da spoje reke Mezu i Šeldu, olakšaju transport uglja i podstaknu svoj ekonomski razvoj. Logično rešenje je bio kanal, i o tome su počeli da razmišljaju još 1879. godine.
Već u fazi planiranja pojavio se ozbiljan problem. Razlika u nadmorskoj visini reka je bila nedostižnih 96 metara. Da bi poduhvat uspeo, izračunali su inženjeri, bilo bi neophodno napraviti čak 32 „loka” - komplikovanih brana koje pokrivaju visinsku razliku. Ovaj poduhvat bi bio besmisleno skup i neizvodljiv. Ministarsto za javne radove je odlučilo da pozove na konsultacije čuvenog stručnjaka za hidrauliku, britanskog inženjera Edvina Klarka, koji je umesto brana predložio izgradnju lifta za brodove. Pod njegovim nadzorom napravljena su četiri lifta koji su na Centralnom kanalu pušteni za saobraćaj 1917. godine.
Originalni kanal je opsluživao samo brodove teške do 350 tona. Početkom 1960-tih, to više nije bilo dovoljno da zadovolji nove evropske standarde od 1350 tona. Umesto da se proširi postojeći, odlučeno je da se napravi novi „bajpas“ kanal, na kome je nakon izgradnje duge dve decenije (1982-2002) nikao Strépy-Thieu, najviši lift za brodove na svetu. Visinska razlika između baze i vrha je skoro 75 metara, a izgradnja je koštala oko 160 miliona €.
Danas je Strépy-Thieu, pored saobraćajnog puta kroz koji prođe oko 3,000 kilo tona tereta godišnje, i zanimljiva turistička destinacija. Posetioci mogu da pogledaju tehničke detalje u mašinskoj sobi, odgledaju dokumentarne filmove koji prikazuju izgradnju i istoriju postrojenja, ali i da sa vrha lifta uživaju u predivnoj panorami. Četiri stara lifta na Centralnom kanalu, koji su bili prethodnici Strépy-Thieua, danas su zbog svog arhitektonskog i istorijskog značaja pod zaštitom UNESCO-a kao deo svetske baštine.
