Sveti Alimpije Stolpnik je hrišćanski asketa iz 7. veka. Rođen je oko 522. godine u pobožnoj porodici u Andrijanapolju u Paflagoniji i još kao mali je bio predat na službu Bogu, služivši kao đakon andrijanapoljskog episkopa Teodora koji ga je i naučio Svetom pismu. Iako je bio voljen od svih, uvek je tražio načina da bude sam. Alimpije je želeo da živi u molitvi i usamljeništvu pa se povukao na jedno grčko groblje pored grada Paflagonije, od kojeg su ljudi bežali zbog demonskih priviđenja. Tu se nastanio na jednom stubu (stolpu), i na njemu na hladnoći i vrućini, u postu i molitvi, proveo veći deo života (prema hrišćanskom predanju oko 53 godine). Zbog toga je nazvan stolpnikom. Ni podsmeh ljudi, ni iskušenja nisu ga mogli odatle pomeriti. Najzad, posle nekog vremena, ljudi su počeli da ga poštuju i da mu dolaze radi utehe, pouke i isceljenja.

Oko njegovog stuba podignuta su dva manastira, jedan muški i jedan ženski. U ženskom manastiru živele su Alimpijeve majka i sestra, a on je sa svog stuba, primerom i rečima, ukazivao ljudima put ka spasenju. Po predanju, Alimpije je živeo 120 godina i upokojio se 640. godine u vreme cara Iraklija. Od njegovih moštiju sačuvana je glava u Kotlomuškom manastiru u Svetoj gori. Smatra se jednim od tri velika stolpnika, pored Simeona Stolpnika i Danila Stolpnika. Poštovan je i u katoličkoj i u pravoslavnoj crkvi.

Ovom svecu posvećeni su i neki hramovi. U našem narodu ovaj dan se u nekim krajevima naziva i Sveti Đorđe Alempije. To je zato što se toga dana slavi spomen osvećenja dva hrama Sv. velikomučenika Georgija, u Rusiji i u Grčkoj. Narod je kult oba svetitelja sjedinio u jedan.

Slava je strogo domaći kult. U narodu se smatra, a to ima svoje mesto i u narodnim pesmama, „ko krsno ime slavi onome i pomaže”. U severoistočnoj Srbiji zajedno sa porodicom i kućom slavi i zemlja. Njoj se preko plodova i zdravica obraća kao živom biću. Ona slavi, jer je ona stalna, a sve drugo je prolazno. „Iz zemlje je sve poteklo i u nju se sve vraća” kaže se u narodu, prema tome slava je običaj i obred koji je imao veliki integracioni značaj u razvoju srpskog naroda, čuvanje njegove etničke svesti i drugih obeležja koja ga povezuju u određenu celinu, u posebnu etničku, istorijsku i društvenu zajednicu. U tome je zapravo i najveći značaj krsne slave za srpsku etničku zajednicu.