Ova fascinantna bića obično žive na velikim dubinama Pacifika (preko 300 metara ispod površine vode) ali ih tokom sezone Hotaru Ika visoki talasi izbacuju na obalu. U nauci poznate pod nazivom Watasenia scintillans, svetleće lignje su duge manje od 15 cm. Prekrivene su fotoforama, vlastitim svetlećim organima koji su odgovorni za fenomen biolumiscencije. Velike fotofore su raspoređene oko očiju i na pipcima svitac lignje, a male prekrivaju celo telo.

Naravno, ove „morske lampice” nisu razvile tu sposobnost da bi zabavljale čoveka. Svetlosni signali predstavljaju njihov specifičan i efikasan način komunikacije, naročito značajan tokom sezone parenja kada se jedinke privlače svetlosnim impulsima. Sva bioluminscentna morska bića koriste spektar plave ili tirkizne boje, na koji su im oči osetljive. U zavisnosti od dubine na kojoj se nalaze i prirode okruženja, njihova svetlost može biti vidljiva u vodi i na udaljenosti od sto metara. Biolumiscencija je alatka predatora, ali i vid zaštite od njih. Blinkanjem tokom lova, svitac lignja privlači sitniju ribu koju kada se približi hvata svojim pipcima. Kontinuirano emitovanje svetlosti se dešava kada se nađe u opasnosti, jer joj plava boja pomaže da se bolje uklopi u okruženje i izbegne većeg predatora.

Sezona Hotaru Ika privlači veliki broj tursta na plaže zaliva Tojama koji uživaju u prizoru, ali i u muzej posvećen ovim fascinantnim stvorenjima.