Da bi nastali, potrebno je da temperatura vazduha bude veoma niska, ali da je zemljište i dalje relativno toplo. Tada biljni sokovi struje u još uvek budnim biljkama, a niska temperatura izaziva njihovo blago smrzavanje na površnim delovima stabljike, ili ređe stabla. Kako se volumen tečnosti povećava, tako se na stabljici otvaraju mikroskopski tanke pukotine, tzv. linearne fisure. Fenomen kapilarne akcije pomaže da se biljni sokovi uprkos sili gravitacije penju duž uskih stabljika i u veoma tankom mlazu izlaze na površinu.

Kako je zemljište još uvek toplo, biljni sokovi se ne smrzavaju odmah, već neko vreme klize po spoljašnjim delovima biljke, a onda se zalede. Pošto sokovi i dalje nadolaze u tankom, nevidljivom mlazu, slivanjem preko zamrznutih delova formiraju se neverovatno lepi oblici nalik laticama ili kristalima. Posebnu lepotu im daje slojevita struktura, nastala smrzavanjem mnogo uzastopnih mlazeva biljnog soka.

Nešto ređe, ledeni cvetovi se formiraju na drveću, pa čak i na drvenim ogradama u blizini tla, kada se umesto biljnih sokova iz pora drveta izlivaju akumulirane kapi kiše i prirodne vlage.

Ledeni cvet je poznat pod još nekoliko naziva - ledeni zamak, ledeni pupoljak, smrznuto lice ili kristalofolia. Ukoliko ga nekada ugledate, ne pokušavajte da ga uberete. Struktura ledenog cveta je toliko delikatna da ćete ga dodirom verovatno uništiti. Njihov život je i inače veoma kratak, nestaće već za nekoliko časova sa prvim zracima Sunca. Čak i ako se sledećeg jutra vremenski uslovi ponove, novi ledeni cvet će, i ako izraste na istom mestu, uvek imati drugačiji oblik.